Dabro-bosanski Istočnik

ААБРв

ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Врој 2. (8.) САРАЈЕВО, ФЕВРУАРА 1888. Год. II.

Из црквенога права и црквене праксе.

Пише Т. Алагић проФесор богосл. на Релеву. (Наставак.)

0 тајни свештенства. Свештенство је тајна, у којој правилно изабрани, преко архијереја, који нолаже руке на њега и чита сходну молитву, добија благодат св. Духа, да може свршивати тајне и пасти стадо Христово. — Као што се из овога појма види, тајна свештенства представља нам двије стране: спољашњу и унутрашњу. Спољашња страна огледа се у полагању руку и читању сходне молитве. Полагање руку важило је још у староме завјету, као символ благослова и предаврња власти од Бога дане — другоме. (Бит. или књ. пост. 48. 14—16.; број 27. 23.; поновљ. зак. 35. 9.). — У хришћанској цркви од самога почетка полагање руку сачињава неопходни лик тајне свештенства. Апостоли, добивши власт од свога божанственога учитеља, Иеуса Христа, предавали су је својим преЈемницима полагањем руку на њих (дј. ап. 6. 6.; 13. 3.; 14. 23.); а нашљедници апостолске части и власти — епископи, по примјеру апостолскоме , давали су свештенство избранима и испитанпма, у своје вријеме, полагањем руку на њих. (1. Тим. 4. 14; 5. 22.; 2. Тим. 1. 6.). Унутрашњу страну тајне свештенства саставља благодат св. Духа. Свето писмо, говорећи о избранима за свештеничку службу, свје-

дочи, да су исти полагањем руку примили св. Духа (дј. ап. 6. 10.; 2. Еф . 3. 2.; 1. Тим. 4. 14.; 2. Тим. 1. 6.). Свето писмо и правила свете православне цркве уче, да се иице, које жели ступити у свештеничкн чин, мора претходно спремити и испитати (1. Тим. 5. 22.; Гал. 6. 4. 5.; сард. саб. пр.-10.; прводр. пр. 17.; I. вас. саб. пр. 9.; Кир. алекс. пр. 4.; ТеоФ. алекс. пр 7.). Руке скоро не мећи на никога, нити пристај у туђе гријехе, пише божанствени Павле своме вазл.убљеноме ученику и другу Тимотеју, еп. еФескоме, желећи тијем сачувати Христову цркву од недостојних сиужител.а, и онога, који подјељује свештенство од туђијех гријеха. — У прва три вијека не могуће бијаше Христовој цркви, ушљед њезинога скученога положаја у тадашњему поганскоме свијету, тачно означити све оне услове, под којима могаше неко примити на себе дужност свештеничку; нити потанко одредити правила владања, које би скроз одговарало овоме позиву. Код светијех отаца налазимо само нека кратка упутства, и то такова, која се односе само на неке дијелове пастирске службе, но која одишу очинском бригом и топлом љубављу спрам стада Христова. Таковијех савјета и поука налазимо у посланицама, које су управљали на поједине црквене опћине, или на поједина лица: Игњатије богоносац, епископ антијохијски (у 107.), Климент, трећи еп. римеки (92—101.), Поли-