Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 44.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 3.

Светосавска прослава у српско-правосл. богословском заводу у Рељеву 1888. год.

И ове године прослављен је патрон српске тколе и Срба — ђака, св. Сава, и то овим редом: ГГослије слузкбе Божије — која је обдрзкавана у заводној цркви, у присуству свију наставника, ученика и великог броја побоасног народа, који се сакупио из околних села, да се Богу и своме светител.у помоли, упутила се је литија у заведну дворану са пјеваљем дотичног тропара, гдје је пречасни г. Тома Алагић професор богословије осветио водицу и прелио кол>иво, а за тијем питомац IV. разреда Драгомир В. Остојић, држао је овај говор: Поштована господо наставници! Драга браћо и другови! Кад промисао божији хоће који народ да усрећи, онда му шал>е л>уде, који ће га вишом силом задахнути, познати у њему она својства и околности, које га могу извести на пут среће и напретка. Таке људе назива повјесница великима. Ови служе намјерама вјечним, пошљедице д^елања њиховог постају спасоносне по народ, државу и цио род човјечији. Такови су л.уди ријетки, впјекови их само рађају, и благо оном народу, који пх и више има на броју. Милостиви Бог ни Српство није никад заборавио. И наш се народ може с поносом подичити спновима, чија вптешка и не оцијењена дјела имаду преголемих заелуга по васцијело српство. Међу тима генијама српским јавл.а се као звјезда даница на обзорју српском: заштитник православла; чувар народности и имена српског; оснивач просвјете српске; први српски архијеписког св. Сава, чија су узвишена дјела и заслуге овјековјечене и златним словима записане у историји: свјетској, црквеној а нарочито српској. Отац св. Саве звао се Стеван Немања. Све до доласка Немањина на владалачкп престо српски, бијаху Срби раздвојени, и земље, у којима живише не бијаху уједињене, они међусобно ратоваху и крв братску прољеваху, те је тако са свију страна пријетила Србину опасност тим већа, што га је и у вјери православној хтјео поколебати лажни и непозвани дух. Па баш у то доба, када се рјешаваше судба Србинова, да ли да остане или да пропадне, јавл.а се један од најзнатнијих владаоца српских: Стеван Немања који уједини Српство и распарчане земље српске споји у једну цјелину, те тако створи самосталну и независну државу, а одма за тим јавл.а се и син његов св. Сава којц не хтједе да земаљском државом управља, да предводи војску у рат и да непријатеље своје убија, него желећи се Богу и народу своме поеветити на службу, замјењује бурни свјетски

живот пустињачком нијемом тишином; оставља владалачку палату, а ступа у калуђерску ћелију; скида са себе владалачко одјело а навлачи на се смирену ризу калуђерску, хотећи тијем да каже Србину, да ће и у свештенству своме вазда налазити одбрану своју. — По примјеру оца свог Немање, који створи самосталност држави српској, он иде у Цариград да изради и самосталност цркви српској, па се враћа у средину свог народа као глава српске цркве, као учитељ и први архијепископ српски, како би се могао келТи нарећи у повјести српској и у царству небесном. Пошље га видимо, гђе са часним крстом и светим еванђељем у руци иде по српским земљама, оснива 12 епископија, проповједа науку Христову и утврђује народ свој у светој вјери, поучава Србина у врлинама хришћанским. Видимо га гђе са оцем својим по свима крајевима српске државе троши благо, али „н е н а наџаке ни на буздоване", већ на подизање св. цркава и манастира, као што су седмовратна Жича — столица архијепископа српских, Студеница — лавра српска и остале вјечне куће, у којима се народ скупља да се помоли Богу и да се поучи, како треба живот проводити по закону Божијем. Уз ове дивне и великољепне, — које се и данас налазе по српским земљама, те као живи и вјечни споменици подсјећају сваког Србина и Српкињу на његове славне прадједове и на оно доба, када је држава српска била велика и силна, уз те велим задужбине т. ј. цркве и манастире подизао је св. Сава и школе, којима стави у задатак, да Србина у духу науке Христове образује умно и морално, како би црква добила побожне и ревне хришћане; народ и отаџбина праве, честите синове; држава вјерне поданике, а човјечанство вриједне и радине чланове. Из тог видимо да отац и син у животу своме једном путањом корачаше на народном пољу, да једну цијељ обојица имадоше, а то је: да уједине српство, да усреће и унапреде народ, да га дигну и успореде с другим образованпм народима, па све то колико могоше и учинише. Они вјером православном очеличише дух народа српског тако, да је Србин и паки Србином остао, како у вријеме потпуне снаге и величине своје, тако и петвјековног ропства, — у оном добу, када је у оковима сужанства чамио и жељно изгледао да му сијне сунце слободе. То су не умрли радови великог светитеља српске цркве, св. Саве, првог архијепископа српског, а плод његова племенита рада прати сваког Србина кроз сва времена, због чсга п има право