Dabro-bosanski Istočnik

ААБт

ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Број 9. (15.) Сарајево, Септембра 1888. Год. П.

Свештеник у народу. (Свршетак.)

„Знање је еила, знање је моћ." Занета је тако. Са знањем се може много више учинити, но са имањем. Шта има примјера, да је и велико имање, па и образ и поштење изгубљено због не знања. Не достиже до цјели „голо поштење" ; њега треба обућ у знање, па да се све, што се ради, евјесно ради. — Свештенику је неопходно нужно, како богоеловско тако н свјетовно знање ; и то тако да са оним што има располаже потпуно. Он мора дубље поимат, које му н ; смије као свештенику оскудјеваг, оно знање, које ће дават и нредават евојим слушаоцима. За то треба нарочита спрема у богословекпм заводима. Но како наше свештенство, у огромном броју, ие располаже богословским знањем, у оној мјери у којој располажу свештеници који су учили богословију, то би се имало нрвим нрепоручнт да своју праксу подупру са добивеним знањем из црквених књига и листова, а другим да добро пазе па старије ирактпчније свештенство, које је вјештије п практичније, како у животу тако и у раду. Но ја бих, у другом случају био да млади богослови не буду одмах евештеннцп; изузев нужде, но нек пробаве 3—1 године као народни учителл, гдје црква н свештсник знан н вјешт има. „Боља је нрактика но граматика" — вели ее, а то би у многоме и за свсштеников живот и рад важило : јер није добро, да један ђачић понеес тешко бреме „настира" у данашњем „бијелом" свијету, алп иуном црних лпца, која само гледају, да бацају камен спотицања. — Ова лица треба свепггеник добро-

да позна, па да не доведс сеое и свој положај у тјеенац, у коме би пао као жртва свога незнања, своје невјештине у држању. Знаги своју личност, свој живот, своје име снојити са својим светим позивом, па одговорити свему што се од њега изискује. Може свештеник у своме званичном послу бити веома знан, на ипак да у животу и раду има доста препрека, зато се сваким даном треба учити знању и добром вршењу дужности и врсном владању. Није ни један наметан свештеник са оним, који се осјећа сасвим слободан у своме раду, и посве знан са својим знањем са мишљу, да му је тешко „камилавку" скинути. јер вазда треба имати на уму, „да има и над поном пои", треба знат да „сви људи све знају", да „нико није тако силне моћи да не треба и мале помоћи". Један учен Србин и Архииастир препоручује сваком, а нарочито свештенику, да изучава своју вјеру, па вели : „Старајте се да изучите науку свете наше вјере, па у колико је више будете знали, у толико ћете је више цјенити и вољети. Свештеник мора бити знан, но н моралан тако да се на-њему не обистини, да је „знање у ненопггену срцу најоштрија сабља". Мирјанин може донријет и до велике части усљед знања, али да се не одликује моралношћу у своме ириватном животу ; но за свештеника тако нонињање јеет право стрмоглављивање. Свака мрља у његовом животу баца тамну сјенку на њ, на његов | рад, те му знање губн цијену, усљед чега многи јдобије свједоџбу: нир достојан тога лијепога