Dabro-bosanski Istočnik

&гр. 132.

Бр. 9.

у правијем линијамз, као да су војници таборили. Мој особеии крилни ађутапт, млади и полушни Аид аран, који мора о мазги водити бригу, иде преда мном и носи ми штан, а ја нод амбрелом. За иојасом му несигурна кремењача, а о бедри виси на каишу т.ратка и широка сабља, опггра као змија. Тако еу п они други арапи оружаии, имајући још нреко рамена дуге гаравице, нске са сачмама за узгредни лов, а неке са зрном за двоноге п четвероноге ненријатеље; те на оштре наложпие за невољу б!>ане се и од љутога Леопарда. Ја н мој Аид. или боље рећп : Апд и моја мазга, одсукаше напријед цијели сат и по нред дружином, јер нх гоне љуте муве и ирипекла божнја звпјезда да мождани врију'. Кроз четири сата добра хода, претуримо преко пјесковите и морскијем обулд;ом нокритс пољане, док' замакосмо у сами грлић пустаре, ко.је се вијенци п безбројнп врховп пшре по свему црвено-морском полуострову, у правцу нрема Мекој п Медини; с друге стране према Сирији и каменој Аравијн, а с треће према Далеетинп, Јордану и Суецу. Волио еам и бсз ручка тамо умакнутн у лад п засјен, него се без заклона цицварити на отвореној обуљачи. Само ми је било жао сиромашног Аида, који је тладан п бос. На голијем без чарапа ногама, имађаше само два обојка коже, које је с нријед између ирста, иза нета и са страиа, у све са четири краја притегао опутом, да му чувају табане од камења, па иошто му се искидаше обуваче, метну опанке нод пазухо, на онда бос „као н остали." Идући том виЈЈтавом дубо-долином, куд је кроз многс вјекове вода еебн пут нросјекла, путнику се учини да је занао у провалију бсз стрва и трага, ограђен са свију страна впсоким стјенама од хиљаду метара, и ђе не виднте жнве душе, нити четвероноге животиње, осим ријетко по коју ласту и зелено пепељаву тпцу, да прелете преко суве иоточпне. Тусамоћујош иеобичнијом чини грактање више нас самца гаврана н орлова, као што се нјева: „Вију вуци, гракћу гавранови, необично за једнога друга." Пошље једнога сата, Аид ме доведе до извора чистс и ириличио студене воде, која се одма на ннже мало губп у шаши и иијеску. Ту се одморимо баш но иутнички, умијемо и нрегрштима воде наиијемо. Аид нопушта узду да врануша задре мирисавијех трава и бодљикавих чбунића, рузмарина, кадуље, исона н т. д. Објасњава смо се највпше „хишаретом" — мимиком, и по којом ријечи на језику о д в е л и к а т о >1 у д р о е т, јер је он уз монахе нрилично грчкн научио, а и ја двије — три но арапски п грчкн запамтио. Сунце је већ у велико нагнуло западу; друштво изостало, а ми гладпи, мучна работа! Ја реко Аиду да испали своју кремењачу, једно да га забавим, друго да виђу је ли му до иевоље постојаиа н сигурна, а треће не би ли кроз ону

валу Јтишао глас п хабср до дружине, да нохнта утјепгати гладнс. Натеже хороз и одапе, али му штрока, црн јој образ! на тресе на ваљу па опст скреса, и — не са стави! „МаФиш", рече | он нема ваљда барута, а ја му одговорих „Муш таии" (неваља тн). Једва трећи иут уиали кад је иоднраши. Одкључам и ја моју малу торбицу, коју носим нреко рамена, пак извадим од добра педља леворвер, кога ми је иозајмио II'. Нпколић у Алексаидрији, тс са снгуриошћу избацим ч ри метка, да их је чула п иомаљајућа сс дружииа, југријана и умориа. Ту ћемо на вцшс' мало баш и ноћити, па раније и вечерати. А да не бп моје хаџпнске кости ирежуљао на нијеску и камену, Григорпје наредпо је те се у товаре метнуо н Душек, јоргап и јастук, нак то свс може и остати на Синају, јер је јсдна кућа; а то 1>е исто и са Спнаја иа меток у Суец кад се вратим, с додатком још на повратку и малога чадора. Араип растоварише и раснртљаше, скинувшн са дева нолу-седлице, па нек ннју воде и но долннп брсте, а ношље ће свакој дати по двије — трп ирегршти сува боба, да иремељу својпм јпким кутњацима. Мени простријеше ћнлим на ситној пржинн, баш уза саме стијене уснрављене. Отац Јоснф ;калп што сам гладовао, а ја му се правдам као Љубомир Ненадовић оном црногорцу, да се није убио, кад је с мазге љоснуо. Ја сам волио што ми невјерује, н што с млађима чучећн, одрешује вреће, торбе и плетенке, те вади јело и ниће за вечеру. Ја сам такође чучнуо на ћилиму, и нрпслонпо леђа уз гранитни божпји бедем, па с друге стране према себи гледам и размјерам оне стијене и њпове елојеве, уз које је отишла нонека правилна црна нруга из долине до на врх, као стријека у нреткану платну. Док ја ФилосоФира о старинн овога свијета, нотоиу и вулканнма, учини ми се испод очију да нешто шмигну исиред мене, и оде нод ЈосиФа, ваљда гупггер, номислим, кога су деве н Арани нагнали од извора, н хтједох из шале да ионлашим иреиодобног Синајца, пак му повика: бјежн, отче Јосичје, ето под тобом аспиде и васнлиске! Он то не прими за шалу, него се брже боље иенрави н тргиу корак назад, кад тамо, а оно Бога ми баш права гуја, од непуна аршина дуга! Смела се на незна куда ће, него овариса управо менп на ћилим. Држ! удрн! згази! смлати! ироклетога врага! Јсст, али ни у ког нпшта у рукама! Присуство ме пзневјерн, јер ми иогавице од панталона бијаху стрпане у дуге чарапе и јаку обућу, те иотегнем ногом за врат п окренем се нетом на њезиној глави, да ђавола угњавим, а с вјером, но јеванђелским ријечима: Наступајтс на змију н на скорпију н на сву еплу I! р а ж п ј у, п н н ч т о ж е в а с I! р с д н т. Алп због ептис нржинс, као ироснјанс, н мека ћилима, ' само сам јој ол.уштио кожу за вратом, н она се онет довраннса озбиљно пут мене да ми се