Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 172.

Ч Д.-Б. ИСТОЧНИК.

Бр. 11. и 12.

Срба и ограничавала се само на печатање црквеннх кљнга. Трудбеници око почетка тога били су: Ц р н о ј е в н ћ Т> о р ђ е, н браћа : Божидар и Вићентије ВуковиК. На брзо нза тога посуше српске печатње по српским земљама и то : У Србији, Црпој Гори, Херцеговипи и др. — Кад се ова вјештша пренијела у наше земље, ондаје српски народ највећу муку мучио; но, ипак ишло се напријед, а томе имамо довољно доказа н у томе што српска књнга није сиромашна, а Бог ће дати, тс ће је наши синовп подићи на још већи и већи степен. — Калуђери и манастпрп предњачнше тада; данас то није нужда, али нх, српски сине не заборавн, но узми гусле јаворове, па пспјевај српску народну пјесму: „Милош у латпннм па впди и упамти: „какови су и колик.1 ли су!" Данас српскпх штампарнја доста има, данас српских књижевнпка лпјеп број има, те српско ппсмо лпјеп плод даје, само ми треба да га беремо и кушамо; нек не буде више: „што је наше, све је лоше!" —■ Сад, да завршим; — дуго н пишем. Нек је јасно, па мака било колико било; уско или шнроко. — Прошло је доба кад Срби ие имађаху својнх писмена; од тад има внјекова: али није још прошла немарност наша према књизи и науци; те није нн чудо, што нас пма доста и по варошима неписмених. Прошло је доба кад Срб не пмађаше нечатње; и од тад има вијекова: али ни десета наша кућа не одвоји ма колико на српску књигу и новине; те није ни чудо, што су наши писци ночелн мољакат преко новина, да им који лпст пустп свој подлистак, како би могли изнијети на видик оно свога рада. Колпко ли књижевннка наших бацише перо и ступише у какву службицу??! Прошло је вријеме, кад се буквар добављо из Русије; и кад се читало: „буки аз ба" ; али не дајмо да дође доба кад ће

наши синови заборавити црквену азбуку п бјежат од наших цркава. Прође доба, кад бише манастири једиие наше школе; али још није наступило доба озбиљнога рада и заузимања око нашпх српских школа. Данас пмамо могућности да умно коракнемо напред, да се науком и српском књнгом пзбављамо од умие н пмовне незгоде — данас бп требало, да што више, кроз народ протурамо српску књигу, јер ћемо тако омиљети своме народу српско писмо — слово. При раду око овога не смећимо с ума, да ће сва нричања, о укусу оне илп ове воћке, остати као шибање по води, ако ту воћку своме слушаоцу не нружпмо да је загризе! Пружимо, дакле, Србину српску књпгу у руку. Она је вођа наш пе само док бијасмо у школи но и пошље школе; тад нам је она и школа и учитељ. Сриско иисмо нас опомиње на: примање чисте вјере, светог православља; на наше нрвоучптеље и учитеље, који не жалише свјетског уживања, да бн били своме народу крила; — на иаше прве школе, манастире, по којима се и данас јасно видн: „е смо царевали"; —на наше учењаке, који нам отворпше двери у цвјетно поље науки, пишући своме народу српским словом корисне књиге. — Заборавимо ли то слово, морамо се бојати, да ће наша н а д а постат непрнј атељ православља, Срнства п Славјанства. За ово имамо доста доказа у самоме своме народу, јер нас нма, који се словом одродпсмо. Ово неколико ријечп о српском слову ћирилицп, завршујем са жељом, да ћирилица буде за све Словене једино и свсто слово, слово као иут уједпњења целог Славенства под једном књигом; јер је то једини пут, којим се може одати достојна иошта светој браћп нашим првоучптељпма. Требињскп пон Саво Пјешчић.