Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 69

села чувства. Но браћо, каква чувства данас обузимљу моју душу, данас, кад вас морам да оставим и рекнем: „С' Богом ми остајте незаборављени моји!" Заиста моја је душа данас оптерећена тугом и жалошћу, а п како не ће кад помислим, да ми је ово пошљедни дан што с вама е' овог св. мјеста овако говорим. Вп ћете, од данас љубезнп моји имати у вашем кругу другог свепггеника, који ће се старати о вашем духовном васпитању. Мене данас губите из ваше средине јер и ја по наредби „Духовне власти" заузимљем положај у другој пастви. Данашњи је дан, дан растанка мојега с вама, дјецо моја духовна ! Али није растанак за увијек, ја вас носим у духу и љубави, која је свагда моје срце жарко међу вама гријала. Признати морам, да је моја свештеничка служба, коју сам кроз толикз године међу вама обављао, доста трудна и тешка, и да сам у њој и потешкоћа имао. Али љубав к' св. служби претпоставка да савјесним вршењем моје службе, могу користити душама за к >је сам постављен да се Богу молим; могу Богу и поштењу угодити; даље љубав коју сте ми увијек указивали, све то учнни, да ми тегобе моје службе посташе тако лаке, да се поред свег' тог' с' тужним срцем од вас растајем. Ја се данас налазим у оном ноложају у ком се налазаше и ап. Павле кад се растајао са Ефешћанпма, међу којима је он неколике године спјао сјеме науке божаственог учитеља — Исуса Христа. Па ево и ја се данас растајем с' љубезним мојим опгатеством и тај ми растанак тешко пада. Као год што је ап. Павле, растајући се са љубезннм Ефешћанима изјавио им поздрав и дубоке жеље, то нп ја не могох пропустнти, да вам при овом мом растанку од вас не изјавим оно, што ми на срцу лежи. Послушајте дакле добре жеље, с којима се растаје од вас, ваш духовни отац, пријитељ и друг. Прва жеља мога срца јесте: Да у овој парохији и од сад влада света православна вјера и чиста н непритворна побож н о с т. Од овог вам што год бољег нијесам могао пожелити, а мислпм, да пи ви сами себи не би могли што год бољег зажелити. Благо оном општеству, гђе царује божји страх, гђе се полаже тврда надежда и, гђе се Бог у молитви призива и тражи од Њега помоћ. Само се онђе може говорити о душевпом расположењу, о

срећи, о благостању и напретку гђе влада права и непритворна побожност и страх божји. Побожност, љубезни моји, јесте она врлина, која нас учи да ова земал,ска добра ужнвамо умјерено и благо, и која ово ужнвање освећује и слади, јесте она, која нас узвишује к' самој племенитости и приближује нас праобразу нашем Творцу —• Богу; која нас учи да незгоде и патње овог свијета сасвим другчије ематрамо, и помаже нам да лахко сносимо сваку бједу и невољу, а при смрти олакшава нам растанак душе од тијела. Па кад побожност дотле узноси човјека Хришћанина, онда вам најтоплије и препоручујем да живите побожним животом и да раскошни живот презрете као највеће зло, јер је раскошност порок, она је смртни гријех. Раскошан човјек грпјеши н протнв себе, тијем, што се баца у биједу, невољу и велику потребу, а да би се тог избавити шћео, предаје се крађи, варању и свакој неправди; и против жене и дјеце зато, што их одгони у просјаке, јер имање, с којим би иначе његова жена и дјеца имати могли добро живљење, бесмислено потроши. Кад ова дјеца оставши у невољи предаду се сваком злу, ко ће за то дати одговор пред судијом свијета. — Наравно онај који их је дотле довео. — Гријеши даље, иротнв општине у којој се налази тијем, што су његова дјеца —• за коју би се он пначе морао старати да постану добри хрпшћани и чланови друштва људског, — оспособљена само за крађу, скитање од мјеста до мјеста, и у опште на све што не прилпчи хршнћанину н члану религиозног друштва. Ето драги Хрпшћани, до шта доводи раскошност оног човјека којн је њен роб. Па ако већ који жнви тијем животом, нека проси од Бога његову благодатну помоћ, да га одвратп од тога, а покаже му пут побожностн којим се до небеског живота долази. У св. цркву често одлазите, јер је то кућа побожностп; у њој мирно стојте н пазите науку божју, коју вам служнтељи св. олтара откривају. Настојте, да вам та кућа побожности буде уљепшана и украшена онако, као што се долику]е тој светпњн. Одмах пошље цркве брините се и за школу т. ј. „ку ћу народне просвјете исрећ е", из које како сви, тако и поједини народи, па према томе и ваша чеда дична Српчад излазе срећна, и служе на днку н кориет роду своме.