Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 94

Д.-Б. ИСТОЧНИК

наплата, кад је народ жив остао и очуво с њима заједно своју православну вјеру прађедовску и џме пародно. Толико у хатар правде спрам Грка и њихова свештениства, на које г. дописпнк неразумно напада. Ми опет велимо да треба и ваља, да се сва племена и народи православне цркве, као браћа г.гедмју, и да је цјелисходно подржавати братску узајмност него пепотребно изазивање, које никакву добру неводн, а старини архимандрнту г. Венијампну нема г. дописник шта позавиђетп, којп јо од дуже годнна познат овде п домородац, п његово господство ни ком другом у очн непада осим г. дописнику, који се и у томе вара. А зар бп се христијанскп звало, кад би му ко у мјесто господства сиротињску нужду препостављао ? Нек помисли г. дописннк како би то себи иожелијо, а калуђера било је п биће. Радо чујемо за напредак Мостара, Новога и свакога другог мјеста, ђе се србско име и православна вјера негује, но с тога опет не ваља мислити као г. дописник да ћемо ми у Сарајеву у содом пропасти, ако у свему нијесмо достигли нашу милу браћу на другом којем мјесту, а г. дописнику бо.ље би било да се бави у својим дужностима. Сарајлија Сливница 4. Феб. 1889. Молим читаоце овога листа, да не номисле да је ова „к њига шаровита", чак из оне „Сливнице" ђе су неке године Срби и Бугари дијелили мједан, за — Бог зна зашто!! Можда ова Сливница 1 ) није много мања од онс бугарске, па, Бог и вјера нп по проливеној крви; само се мора прпмјетити да се овуда пролнјевала под Луком Вукаловићем и Максимом Баћевнћем „за крст часни и слободу златну" — а тамо се пролијевала, Бог зна зашто. Елем, како било, да се свпло, ово писмо није из оне Сливнице, но из малог сеоца „кршне Херцеговнне", које броји ни више ни мање, но 7—-8. домова, у којима живи све православна Србадија. Камен с десна, камен с лијева, а онн се збпли око јсдне мале црне зграднце, која је два лакта од земље одзидана, п које се по малом каменом крстнћу познаје да је Б о ж и ј и х р а м, 4 ) Село Слпвница, лежи од прилике на 3 Ј / 2 сата југо-западно од Требиња, а на 1 1 / 2 сат од насина „Требиње-Дубровник" и то у лијево свративнги онђе ђе је погинто славни Херцеговачки војвода Максим Бачевић т. ј, код Глуве Смокве.

— српска црква. Добро је! — помислпх у се^и; овакп храмови били су зборна мјеста Косовских осветннка; овп храмови, онако црни и зубовпма времена обурвани опомињу иас: — Богу се моли, а сјети се своје прошлости, сјети се оних који на Косову нзгпнуше, сјети се оннх који нам од тад и оваке божије храмове одрж ине и прађедову в ) е РУ Ј ДУ гп у усаднше, сјети се — па им наизмаку 500 година од Косова отпој „Вјечнаја памјат !" Бсз ове моје опоменс то ће бити, и сваки ће се Србин кога тишти Косово на „Бидов-дан" опоменути оне вечере, опоменути оног грозног часа, кад јо српска неслога скинула круну са сиједе главе св. мученика Лазара и бацила је у Ситницу са калпацнма Косовских мучсника, којих се треба сјетити п у овим крајевима, иочем пма међу њима синова и Босне поноспе и кршне Херцеговине, јер они приепјеше на бој на Косово, кад се српска крвца ирољевала тс на нама не остаде клетва св. Лазапа. Из овог малог сеоца, наше Херцеговино, ове ријечи стављам на хартију, гледајући у другу зграду тога сеоца, у знак великог пожртвоваља у: „Српско училиште добротвора Драга Памучине", које је подигнуто да се у њсму васпитавају у српско-православном духу потомци Косовских Србова. Кад сам првп пут ступио у то сеоце и стао пред ту лијепу зграду, која ће на скоро пропјевати 3 ) веома ми срце заигра и одмах из дна душе рекох: „Слава добротвору-" Оваки ће син и ону малу црквицу обновити и украсити. „Хоће, хоће!" примјети мп на то један сељак, из тог села — „Он нам је то обећао; он је наш прави добротвор!" То ме псново развесели те опет рекох: „Слава му ! — а сви около стојећи повикашс: „Живио га Бог!" Док је српском роду оваких синова као што су: србин Херцеговац, старина Драго Памучина и србин босанац Петар Дрљача — ми, са ове стране Дрнне и Саве можемо рачунат да се овамо српска православна свијест нећс изгубити, но да ће и пошље 500 годпна загрпјавати српска срца да куцају на корист прађедове вјере и српског имена. Треба прионут ина обрађивању пута кога нам овп нашп родољуби показаше. Слава им ! т. п. с. л. п. Јвр је тек довршена, а вриједи преко 10.000 Фор.