Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 88

мисли да је тебе Господ оставио. Не, Он ће увијек битп с тобом, п невндл>иво ће те кријепити баш и онда, кад ти се чини, да се находиш на самој ивиди пропасти. Не, Он не ће допустити да сп више на иекушењу него само онолико, колико он по својој вол>и попусти. Не малакши и не бој се; но са потпуном покорношћу предај се Њему, трпл,иво сноси а непрестано му се моли. Јер јс Он свагдашњи наш Отац, прави Отац, који је спрам своје дјеце веома милостив. Па и ако даклен Он допугата да онај човјек, који се Њему предао пане у искушење, али не због чега другога, но <.амо за то да би тако уразумио и јасније показао човјеку његову сопствену немоћ и ништавос и да га научи да се никад сам у себе не поузда и да нпко без Бога не може учинити ма какво добро. Даклен кад Господ наводи човјека на страдања или кад товари на њ крстове, чини то једнно за то да бн му тијем исцијелио душу и да приличи Псусу Христу и да са свијем очнсти његово срце, у којем ће да се настани сам Он са сином и својијем Духом. У својијем јадима ма како да су тешки не тражп помоћи ц утјехс од људи, већ ако ти нарочито Господ пошаље и покаже свога избраника. Обични л>уди, т. ј. они, који су невјешти у духовним дјелима. вазда су рјђави утјешител.п у обнчнијем јадима, а неки моли у жалости и тузн о Господу, о којој онп ни појма немају, у таком случају прије ти они могу нахудити, него ли утјешити н облакшати твоја, страдања. Господ твој и помоћник п утјешител. и наставник; к Њему једноме притецн и код Њега једнога тражи утјехе н помоћи. Благо н по сто п\та благо ономе човјеку, коме Господ даде да носи и унутарњс крстове, ио томе што су онп баш право љекарство душевно, вјерно и поуздано средство па да човјек буде сличан Исусу Христу; те по томе су даклен онн особпта и јавна милост Господња н

очита његова брига о спасењу човјечијем. Благо томе чгвјеку и за то што се он налг.зи у таком стању, до кога ми без дјеловања благодати божије, не еамо што не 'можемо доћи, него шта вшпе држимо да то није ни потребно за наше спасење. Ако тп своја страдања будеш подносно покорно и одано вољн божијој и не будеш тражио утјехе нигђе и ни у кога оснм у Господа, онда те Он по својој мплостн не ће оставнти без утјехе него ће се дотпцати твојег срца својом благодаћу и давати ти даре Духа светога. У сред твојијех страдања па може бити и у самоме почетку, ти ћеш осјетнти у својем срцу непсказану сласт, днван почпнак мира н радости, коју до тад нијееи познавао, а мођу тијем осјећаћеш у себи силу и снагу да се можеш молити Богу правоме и мнлостпвоме, и вјеровати у Њега тврдом и истиннтом вјером, а у срцу ћо се твојем расиламтити чиста л.убав према Богу н ближњему. А то је све дар Духа светога. Па ако те Госгод удостоји тога дара то онда не мпс.ш да је то награда за твоје труде и јаде, п не држи да си постао савршен и свет. Такве мисли нијесу ншпта друго него подбадања охолости, која се дубоко угнијезди.га у нашу душу и тако чврсто ирирасла уз њу, да се н ондах може појавити, кад човјек има н саму силу чудотворства. Такве утјехе и дотнцања Духа св. нпјесу плата но само милост Господња, која ти даје да опробаш блага. која је Бог прииравио за оне, који га љубе н којм угађмју Његовој светој вољи, — да би окусивши пх великом марл.ивошћу н усрдијем тражио а уједно се прниравно и учврстио да подноснш на ново туге и патње. А та љубав, коју тад осјетиш, још није оно потпуно стање до којсг долазе свети још овдје на земљи него само указивања на Њега. (Наставиће се.)

0 суђењу на смрт Спаситеља нашег Исуса Христа. (Паставак) сматран као ирост јеврејеки грађапнп, и да лп Пошто смо прије реклп какав је суд био му јс суђено ио закону п по обичајпма, што су и како се судило, то ћемо сад да пређемо на тад постојали, или није. пресуду, што је изречена и извршена над Хрис- Тужба на преблагог Спаситела Псуса том Спаситељем, т. ј. да видимо: је ли Христос Христа подигнута је ушљед завнсти п злобе