Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 124

Д.-Б. ИСТОЧНИК

26., 61.). А други је казивао: „Ми смо чули гдје он говори: ја ћу развалити ову цркву, која је рукама начињена, и за трп дана начинићу другу, која не ће рукама бити начињена" (Мат. 14., 58.). Доклен као гато и сам јеванђелист Марко пшпе: „Ни ово свједочанство љихово не бијаше једнако" (исти 59.) увидили су то и архијереји и кљижевници, иа су изгубили наду да ће п наћи лажнијех свједока, који би могли доказати неки вид законитостп. А онај, који је п скројио смртну одлуку, по којој ће да Господа убију, узбуђен устаје и излази на сриједу, и труди се да насилно и лукаво извуче доказ од самог оптуженика против себе самога: „И уставши поглавар свештенички на сриједу запита Исуса говорећи: зар ништа не одговараш, што ови на тебе свједоче ? А он мучаше и ништа не одговараше" (Мар. 14., 60—61.) На тако питање шта би и одговорио Христос, кад ријеч није била о јудејској цркви него о цркви, коју нијесу руке градиле и која је била само у љеговој мисли. 0 доказу овог једног свједока сувишно је и говорити. КајаФа, који је знао да то свједочанство није довољно, од једном је промијенио начин својег пламена и маневрисања, па је ударио пријекијем путем, он се даклен обратио директно к Исусу п запитао га : „Заклињем те живијем Богом да нам кажеш, јеси ли ти Христос син Божиј ?" (Мат. 26., 63.) КајаФа се није обзирао на онај морални ред у правици закона, по којем није смио довести оптуженика у ту опасност између заклетве и страха, како не би окрпвљеник сам на се већи терет навалио и себе више окривио. Кајафа и у овом чину газећи закон тражи да под заклетвом лукаво присили оптуженога на признање, желећи да тијем доведе оптуженика до изјаве, којом ће сам себе да осуди, па чим би се изразио, онда би он љегове ријечи искренуо и тумачио онако, како се њему самом то допада, тс зато ето и пита он оптуженика, да му са заклетвом рече : је ли он Христос син Божиј. Спаситељ и ако је знао, каква је намјера КајаФова, то ипак није овог пута прећутао као први пут, кад га је питао, него позван да у пме божје одговори, ни најмеље није се хтјео устезати, већ је одмах одговорио, векавши: „Ти рече," па пошто је Христос то рекао. „Тад поглавар свештенички раздрије хаљнне своје говорећи : Хули на Бога, па што нам требају више свједоци ? Ево сад

чусте хулу љегову, шта мислите ? А они одговарајући рекоше : заслужио је смрт" (Мат. 26., 65.—66.) И у свој овој драми судчевог насил,а, виђело се да је КајаФа пристрастан тирјан, те се тијем потврдила сугласна и рђава биљешка о њему, коју нам је оставио Јосип. Судија који је дошао у толику раздраженост, да раздере на себи своје хаљине, сам је себе окривио, а што је повикао „да хули" побркао је расуђење сабора, а нама је тијем ноказао још гнуснију љагу према правди и непоштоваље закона, који му налаже, да тражи свједоке, али их он више не ће, нити хоће да пресуду судскијсм путем претресе, само с тога узрока што је видио да је слаб и немоћан' У великој узбуђеностн и љутини својој тај клеветннк, који је био судија а пр I том, као што се већ зна, још и архијереј, ето како говори у име Бога живога и ето на који начин задобива гласове у судишту и другијех чланова за смртну пресуду над Исусом Христом. И одмах чим је донешена та архијерејска одлука осули су се на Христа са најгаднијим псовкама и поругама, а та жестина и лудо бјеснило, повукла је и све остале, који су били ту присутни „тада пљунуше му у лице и ударише га по образу, а једни мудадошеи приушкеговорећи прореци нам Христе ко те удари" (Мат. 26., 67.-68.) Па ни бранитељ сабрања Салвадор не вели да није било псовке и увреда, које п он оеуђује кад каже „да је то противно духу закона јеврејскога," и вели да то није достојно било једног сабрања, у које су били само поштована лица у народу ; али и опет вели „може бити да су се преварили, да су се савјетовали законито, јер нити је било у реду нити нужно да се допусте такве псовке и увреде онога, чији је живот био у њиховијем рукама," Узмимо даклен у обзир те ријечи браниоца сабрања С алвадора, који вели да је свакако груби начин, што га је сабраније употребило, противан духу закона, па по том шта би друго могли и мислити, него да је безаконо сабрање закон и правду одбацило и погазило, и да је тај поступак и дјело, као што н сам Салвадор вели било недостојно једног тијела достојног поштовања (гпс) да допусти тако гадне псовке и увреде. У овом се и ми слажемо са бранитељем сабрања или зар није доказана ствар, с тијем потврђена, јер се допустило такво насиље, које је обешчас-