Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 132

Д.-Е. ИСТОЧНИК

своје мајке чешће пута слушала и научила. Слађаше се гледајући блнставу воду, која се ирељеваше у мраморном водоскоку; уживаше, удишући свјеж ваздух, а око ље пиркаше млах и тих вјетрић, који благо струјаше између грана и лишћа старе, велике липе. Лета задовол,но почиваше на пурпурној наслоњачи, као пчелица на мирисну цвијетку. Млада женица бијаше прекрстила руке на својем витком стасу, па весела и поносна уживаше милине земног живота. Око ње бијаше чнтаво јато црних, мелезних и бијелих робиња, које хитро предијаху, шијаху и везијаху; надметаху се која ће хитрије а л.епше приуготовити однјела очекиваном дјетету, које се пмађаше родити. Лета се бијаше малхо подпгла у наслоњачи, осмјехиваше се на један мали накит, што јој га тури на длан њезина стара црна робиња. Накит бијаше опточен сјајнијем сребром, златом п бнсеЈзом, — чаробан као и снови сироте африканске слушкиње. У тај час уђе у нредворје нека страна жена, одјевена у једношавној хал.ини, пепељаве боје. По њезиној дугој коси попала прашпна, а лице црвено, очи мутне од многих прол.евених суза. Но и опет на лицу јој се виђаху и одсјаиваху зраци славе и л.епоте. Слушкиње Акилине видјевши туђинку, помислише, да је каква просјакиња, па је шћадијаху истјерати из куће; но Лета чим је ниђе, тим и познаде да је та туђинка сестра .1азарева, Марија Магдалина. Лета скочи са својег сједишта, па сусретавши туђинку радосно јој проговорн: „Маријо, Марнјо! Истина је; твој те је Бог услишао! Онај, кога сп ти на земљи побожно љубила испунио је твоју молнтву на небу. Он ми је нреко тебе даровао оно, што сам тако жарко же.ћела. Ево види" — показавши јој мален накит на руци — „колико сам сретна и колику ти благодарност дугујем." „Ја сам за то знала", одговори јој Марија Магдалнна, „па сам дошла, да тебе, Лето Акилијо, поучим у истшштој и правој вјери у Исуса Христа". Масалићанка чувши то • нареди својијем слушкињама да је оставе с туђинком на само. Пошто се слушкиње уклонише, понуди Лета сребрену столицу Магдалини, да сједне на њу. Али Марија с презрењем отури столицу од себе, па сједе на земл>у поред жила старе и велике

липе, од које је једнако вјетрнћ чарлијао. Кад сједе Магдалина нроговори : „Благородна шћери ! Ти се нијесп гнушала сиротих ученика Господњих. Они бијаху жедни —- н ти си их напојнла; бијаху гладнн — и ти си их нахранила. За то сам рада да те упознам са Псусом Христом онакЈ, како сам га и ја упознала; јер сам рада да га п ти упознаш и обљубиш као и ја. У оно доба, кад сам упознала први пут ја сам бпла грешна, врло грешна!" II за тијем поче јој прпчатн како је дошла у кућу Симона прокаженог п пала по ногама Христовијем ; како је учитељеве свете ноге полила мирисом из алавастра, па их онда отрла својом косом. Понови јој рнјечн, које је благи учител, говорио, кад су неки од ученнка почелн приговарати, што се толико миро просина; јер пијееу схватили шта оно значи. Исус их благо укори што мрзе на ову жену, рекавши ми, да сам добро учинила, а ученицима одговори : „С вама еу увијек сиромашни и убоги, али ја нијесам. Ово м.иро, које је Ова жена излила на моје ноге, то је принос за мој погреб. Заиста вам велим, да ће се ово, што ова жсна учипи, приповиједати у њезин спомеп, гдје год се буде јеванђеље проповиједало". Послијо исприча јој како је Исус ослободио њу од бијесова истјеравгаи нз ње седморицу; па даље настави : „Од тог доба живљела сам и жнвпм под сјенком учитељевом као у новом „Едему"; од тада уживам сваку радост и душевно весел:>е, које ми вјера п љубав са собом у моје срце донесе." Марија јој даље прпчаше о свјема догађајима из живота Христова; о 1Беговом страдању, смрти, погребу и васкрееењу. Па причавши јој о потоњем усклнкнула је радосно и одушевљено: „Ја, ја сам га прва видјела кад је васкрснуо. На његовом гробу затекла сам два анђела гдје, у бијелим хаљинама сједе на камену : један по више главе, а други ниже ногу. Ти анђели рекоше ми: „Жено што плачеш?" А ја им одговорих: Плачем што су ми Господа однијели, па не знам куд су га дјели. Али каква се радост у мени појави, кад угледах пред собом Исуса мојега. Господа, који ми се на нрвп мах учини да је баштован. Познадох га чим чух .Њсгов глас, који ме зовну: „Марнјо!" Ја од радостп