Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 11 н 12

Д.-Б. ИСТОЧИИК

Стр. 103

су већ склопљени, не одузимају им вриједности. Свакако су црквени ирониси били блажији од цивилиијех. У почетку 10. вијека иокушао је био цар Л.ав филозоф , да ову разлику изглади. У својој 35. новели изјавл.ује, да неће ни да обара црквене законе, ни да удара на грађанско право, које ностоји, него да му је намјера само, да ублажи оштроћу овога ношл.едљега. За то је поновио одредбу у Прохирону, у којој стајаше, да не вриједи брак између отмичара и отетог лица, но да се не казни отмица смрћу, као што је то нарочито Јустинијанов закон захтијевао; за тијем је позвао и цркву, да изјави, да бракови, који су кроз отмицу заклучени, немају вријсдности 1 ). •— Дрква се није опирала томе, пошто и љезнни канони нијесу признавалп таке бракове све дотле, докле није била скинута анатема 2 ). С' временом је утврђено начело, да се бракови кроз отмицу, забране не само цивилним, всћ и црквеним законима. Ово је особито становиште канониста, који су каноне разјашњавали мјестима римско-византијског права, и разна питања рјешавали по томе праву. Највише је имао повода Валсамон, да то потврди, ка г з се за његово вријеме појавило питање, да ли вриједи брак онда бар, кад је неко отео дјевојку за то, што прилике његовог зватва и стања нијесу биле за јаван брак. Валсамон је одговорио на то, да није могућс, да су оци саборски могли допуштити брак, којим се потпомаже неморалност и руши државни норедак 3 ). Исто тако одговорио је Валсамон на питање, да ли је брак допуштен, ако дјевојка пош Л ј С отмице пристане на њега са отмичаром, ■— да таки брак не вриједи 4 ). — У осталом и требалоје и римско-византијско и црквено право као свако позитивно право, да остане дошљедно, чим је рачунало отмицу међу злочине. Један од најбољих канониста данас др. Шулте каже, да при пресуди отмице не руководи толпко ограничење слободне вол>е, колико злочинство, п о в р ј е д а з а к о н а, к о ј и т р е б а ј у д а з а хтијевају слободу и у самијем мотив и м а 6 ). У римској цркви стоји са овијем питањем овако : Сабор, који је држан у Орлеану од 511. *) ХШаћтап стр. 676. "') Вас. вел. пр. 22. 3 ) 2ћ18ћшап стр. 577. 4 ) Тум. ЈЈа.гс. на пр. 92. трулског сабора — в. нравила с' тум. Москва 1877. 5 ) ^ећгћисћ <1еб каЉ. чп(1 еуап^. К1гсћепгесћ1з, СНезеп 1886. стр. 395.

у својему 2. правилу иарсђује: „Ако је ко отео женско лице, те због прогонства побјегао у цркву, треба да се пушти на слободу лице, које је на силу отето. Отмичар пак, поштеђен од дал.не казни, продаје се за роба, или да се откупи. Ако је дјевојка прије или пошље отмице пристала на исту, треба да се са извином њезиног дјела, поврати њезином оцу, ако је још у животу, а отмичар треба да даде сатисФакцију њезином оцу, т. ј да постане његов роб, или да се откупи 1 ). Карло велики и његови нашљедници пооштрили су ову наредбу, јер им се чињаше сувише блага и за морал штетна, те не даваху оваким браковима никакве вриједности ; без обзира, да ли је дјевојка пристала на отмицу. То свједочп сабор који је држан у Ахену год. 817., и сабор, који је држан у Вернелу г. 844. Први у 22—24 гл. говори: „С' погледом на отета женска лица н на отмичаре, вриједе старе одредбе сабора халкидонског и анкирског"; а другп: „Ако ко отме туђу заручницу треба је, макар била обешчашћена, повратити њезином заручнику по правплу 11. анкирскога сабора. Отмпчара пак, треба да казни графански закон, јер је презрио искључење од црквеног опћења 2 ). Али је папа Инокентије III. год. 1201. одступио од ове каноничке наредбе, те је допустио, да се може законито склопити брак између отм 1чара и отетог лица, ако је ово пошљедње на то пристало, п могло пристати. т. ј. ако иначе каквијех сметња нема 3 ). Тридентски сабор (1545 —1563). рјешава овај предмед овако : „Одлучује св. сабор да међу отетом, док је год у рукама отмичара, не може постојати никакав брак. А кад отета, од отмичара одијељена, и на мјесто сигурно и слободпо смјештена, пристане, да га узме за мужа нека је отмичар узме за жену 4 ). Према овоме римска црква држи отмицу за јавну брачну сметњу, која раставља брак 5 ). докле дјевојка по

') Со.-р. јчг. сап. с. 3. — НеГе]е: СопсШепјЈе8сћ1сћ1в II. свезак 2, изд. стр. 661. г ) НеГе1е: СопсШеи^езсћшМе IV. свезак, 2, изд. стр. 27. и 111. 8 ) Еар1;а рие11а 1е§^1;ппе соп!;гаће1; сит гар1;оге, 81 рпог Шббеп810 1гапзеа1; ро§1;то(1ит 1п сопзепзит, е4 ^ио<1 ап1:е (1*18рПсаН, 1аи(1ет 1пс1р1а1; сотр1асеге. (1итто(1о а^ соп1;гаћеи(1ит 81П1 регзопае 1е^Штае: бсћиПе стр- 396. и Кигтапу: Нап(1ћ. а11^. Ећегесћ1;е8 стр. 148. 4 ) 1)есегпП; запс1 ;а зупо&иб, 1п1 ;ег гар1 ;ат. ^иапкНи 1рза 1п ро1;еб1;а1 ;е гар1ог18 тапбегН, пи11ит ро1;ез1; соп8181;еге та1 ;птоп1пт. <^ио(1б1 гар1 ;а а гар1 ;оге берага!а, е1; 1П 1осо 1;и1;о е1; Нћего сопбШи^а, Шит 111 удгит ћаћеге сопбепбеп!, еат гар!ог 1П ихогет ћаћеа1; : сар. 6. (1е геГогт. та&. безз. 24. 5 ) 1тре<1]'теп1;ит гар1из рићНкит Шптепз. *