Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 11 и 12

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 165

највеће народне добротворе. На тај се само начин можемо надати да ћсмо имати велике користи од наших шко.га у практичном животу данас учеће се младежи и мирном савјсшћу лећи у гроб кад нас Бог позове с' убјеђсњем : да за собом остављамо поштене и ваљане нашљедиике, који ће моћи од велике користи бити и себи н својој кући и црквп и домовипи; а што је у том најглавније: да ће они и боље од нас умјети и своје школе поболшати п далеко боље, него ми своју дјецу васиитати. Рецимо сад коју и о религиозном васпитању. Није доста: да је породично васпитање брижљиво и добро. Није довољно : да школе испуњавају тачно свој свети задатак; него је нужио да нспрестано у школама пири и христијански дах т. ј. религиознн осјећај; а баш је ово у нас најзанемареннја Нит смо врући према светој Вјери отаца наших нити хладни, него смо млаки. О! колико смо натраг ударили, што се те најсветије наше дужпости тиче! Гђе је данас у нас она многохваљена и по цјелом готов свпјету чувена босанска побожност ! Колпко ли данас имамо породица: да се јутром вечером уредно Богу моле и испуњавају и остале своје религијозне дужности! Ми не само у породичном кругу незадујемо у том, него п у самој цркви. Ево ђе прође и пета неђеља часног поста: колпко је нас походило уредно цркву у том растојању, колико ли је њих, који су се искрено исповједали и достојно причестили ? Религиозно васпитање — љубезни моји — треба да ухвати дубљег корјена у школама нашим. При предавању вјеронаука дјеци, нетреба учитељи да се задовољавају само сотим: да што впше то јест вјерозаконска знања прибаве својим ђацима, него треба да обраћају сву своју учитељску пажњу понајвише на морално и религијозно изображење срца и воље дјетета. Нетреба само да уче ђаци : да је било негда неког прекрасног ЈосиФа, кога су његова браћа продала, или да је пророк и боговидац Мојсеј примио закон од Бога на Гори Синајској и осталс догађаје старог и иовог завјета? треба та предавања и да дјелују на срце дјетета и привољавају га на подражење дпбрих н похвалних дјела и примјера, а на одвраћање од хрђавих и порочних. У тој струци трсба учитељи да се највише труде око својих ђака, јер ]е добро религиозно васпнтање њихово најтврђа основа свега осталога на свијету добра,

ако хоће да буду награђени и од Бога и од људи као добри учитељи. Лзубезни моји, — већ и од себе знате, а и од овог слабог говора убједнлиете се, држпм,: да је овај наш вијек у ком ми по наредби Божијој своје дане нроводимо веома тугаљив и онасан! Лукави „дух времена" руга ес бсзобразно трујући и ум наш и срце и вољу. Нпје могуће да нам ненауди кад га дишемо и то у великој количини; па как> и неби; помислите само колико су већ пута до сада српски наши веленаучењаци прештампали књигу Ренана, једног Француског безбожника, који је покушао да тобож докаже да Спаситељ наш Исус Христос није Син Божији и Бог, већ прост само човјек. И премда није могао такво што доказати ни по прилици, само што је нашарао читав низ хнпотеза т. ј. предпоставака ш го то значи: „ако је ово тако и овако, онда је и оно тако и онако." II премда су многи и многи и то далеко бољи научењацн онровргли ту Ренанову безбожничку књигу и са непобитним доказима освједочили свијету да Ренан лаже и да је Исус Христос прави Бег и уједно савршен човјек, инак наши научењаци ти велики добротворп српства, као што сами о себи у сва звона звоне, нехтједоше уз превод Ренанове књпге, једну бар од онолпких против Ренановог брбљања ваљано написаних књпга превести на наш језик, те да би могао свијет увидитп: ко има право, Ренан ли, или његови противници. Тако вам је и са неким прекосавским српским нашим књижевним листом. Душа му јс кад кад дератп се на сва уста: да нсма Бога, да нема душе, него да је све и сва на свијету материја. И то он превађа, као што сам каже, пз књиге једног од најученнјих данашњих природослова пменом Вирхова. Нељутимо се ни најмање том нашем књижевном листу што тако чини; на част му та његова назовикњижсвничка дика и понос са оваким лажљивим материјалисги чн пм мислима. Али се неможемо довољно начудити: како смије тај лист представљати Вирхова као безбожника, те тијем троватп у убијати морално и душевно своју браћу Србе, који га плаћају, када Вирхов и у списима својијем, а и сваком датом му приликом било то у сједницама антрополошког друштва, ког је п он члан, било у приватном разговору са другим научењацима — бпло је то један пут и у самим берлинским делегацијама — не