Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 19 и 20

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Срт. 299

произволној вољи, и да нија на то од Бога позван био, нашао је за сходно и умјесно, ради чести самог узвишеног звања и достојанства свог, побити оно неосновано приговарање, те је више пута јавно приповиједао, доказујући свима и свакоме, да је он био изабран и у апостодску службу позван од самога Бога, — шта вшне, да је примио апостолско звање и службу у намјери, да покорношћу врши вољу божију (Гал. I., 1—15). Што се пак својијех заслуга тиче, св. ап. Пава признаје да их нема и очцту1*е себе недостојнијем толике чести, али да уклони лажно мишљење, које овлададо бијаше, и које би о њему и у будуће имали, да је од себе ушао у апостолство, он очитује црквама, да и ако је најмањи између аиостола, ради тога што је велики грјешник био, ипак да није тако мален у своме звању, на које га је Бог по Својој милости п о з в а о као и апостола Нетра. Из свијех овијех јаснијех доказа може се сваки у пуној мјери увјерити, да је истакнути предуслов о потреби божијег позива на службу свештеничког звања строго оправдан и основан. Но, како ће и на који начин дотични данас познати, и увјерити се о томе, да је у службу свештеничког звања доиста од Бога позван ? . . . У древности непосредно божије откривење било је знаком тога; а то непосредно откривење било је и неопходно према приликама једног и другог доба, на прим.: при оснивању цркве, при уређењу њезином, у вријеме гонења и опаснијех јереси. Али, при обичноме току црквенога живота, није већ потреба непосредног божијег откривења, по коме ће дотични знати, да је

Богом позвап на службу цркве; него за то вал.ају други знаци, који дају посредну свједоџбу о божијем позиву. У погледу пак овога разноврсна су богословска мшнл>ења и наводи : ипак, као знак божијег позива у службу свештеничкога звања, можемо сматрати непорочно владање с једне стране, а с друге унутрашње расположење, и л.убав према том светом звању. .Уш.кед тога не ћемо погријешити, ако кажемо, да није од Бога позван на службу свештеничког звања, онај, који је још од ране младости своје одан свакојакијем страстима и грпјесима; а још мање онај, који се уеуђује ступити у службу свештеничког звања у намјери, да себе само ухл.еби, и обезбиједи своју будућност, као што многи на жалост чине, већ да је позван само онај, који се још од ране младости своје одао Богу душом и срцем, пак увнјек живи, и живио је према божијем духу, а не по своме природноме нагону, који се у свему противи том божијем духу; који има све неопходне пастиру цркве способности и Физичке и духовне, а слободан је од свију запрјека, које сметају ступити у свештеничко звање према односним прописима цркве. (Апост. правила 17., 18., 19., 22., 61., 78., 79.; I. васел.енског сабор пр. 1., 2.; Неокес. са,бора пр. 8.; Даодик, пр. 3.; Васил. вел. пр. 12., 89.; ТеоФ. пр. 3., 5., 6.; Григор Никс. пр. 6.); који је проникинут чистом л,убав.]>у к Христу и Шеговој цркви (Јован XXI., 15—17.), и готов је и живот свој положити за светињу цркве и спасење ближњих; и најпослије који је срцем одан свештеничкој служби, и појима узвишеност и важност те службе. [ће се.)

*