Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б ИСТОЧНИК

њега и оне књиге, геоје је г. В. Поповић нашао у Милошевачкој цркви. Можда такије старијо књига, и сада има код некије попова, које су им остале од њиховије старије, или од каквог другог попа, те пошто сада књиге које се употребл-авају, нијесу оне српске редакције, као у „Србул>ама", а овај нови правопис у црквенијем књигама, учи се и у школама и већ свуда влада, те зато су Србуље и ако их ђе има забачене и неупотребљавају се, шта више мало попова има који знају читати у тим старим књигама. Вриједан истражиоц могао би доста тога наћп, а нема сумње да истражујући неби могао расвијетлити се који непознати догађај из наше прошлости. А такођер и од старина и прошлости овога манастира, можда ће се шта год записано наћи, или код

појединије попова, или можда п неђе у Сријемсвим манастирима, куд су калуђери пребјегли, или можда у каквијем библиотекама, што би расвијетлило било постанак, било разорење, или неке знаменитије радње тога манастира и његових калуђера. Завршујући оно што сам знао казати о овом манастиру, желио би да би још Егога спремнијега и за овај рад стручнијега, повукла жеља' да из њему приступачније извора и иодатака' изцрпи и изводи што год о овом, а и сваком нашем манастиру, те на виднк изнесе, на чему би свакоме најзахва.шији био. Желим још, да би Бог дао, те се нашијем манастирима срећа на боље окренула. У селу Хргама, 1889. Васа Стакић.

Освећење српско-православне цркве у Српској Мравици код ГГрњавора, у недељу 17. септембра 1889.

У овом малом и скромном Српском селу, постојаше једна дрвена црквица, како народна тра" диција приповиједа више од три стотине година. Српски народ у овоме крају вазда је показивао оданост вјери Христовој и хришћанској побожностп; те пошто је ова дрвена црквица била због старости веома опала, — прегнуше побожни сељани а на челу им покојни презвитер Јеврем Стојановнћ, парох мравнчки, да се подигне нов свети храм у славу пресвете Богородице. Тај свети посао бијаше у толико лакше обавити што у близини цркве налазаше се каменолом из кога се је камен за цркву вадио, па чу се народна жеља да се црква од чиста тесана камена сазида, како би могла далекој будућности бити истинит доказ о лијепој садашњости у којој се свете богомоље зидају. Часни отац Јеврем не дочека да угледа „дјело руку својеју", нов сазидан свети храм, јер у почетку спремања материјала за грађење, преселн се у безкрајну вјечност, а оставп своје добре парохијане у очајању и великој бризи за започетим дјелом. — Но ипак та света замисао и почетак, не пропаде у море немара и немогућства, јер се нађе вриједан заузимач за ову ствар у особи г. Луке Ј. Опачића, прњаворског

свештеника, кога .Срби мравпчани пзабраше за предсједника евоје црквене општине. Примивши се предсједништва — у ком је положају и данас, повазао је г. Опачић збиља риједак дар у познавању грађевина, а таво исто његово ревносно заузимање при зидању црвве, изисвује и заслужује да му се мора искрено рећи : „Такав пастир подобајет својему стаДу!" Пошто је материал за зидање био скоро сав приправљен, то је онда 8. маја 1888. у Недељу било освећење темеља, на ком су мјеету онда биле на видику изложене оне доста скупе црквене утвари, које је Његово Апоетолско Величанство наш премилостиви господар Франц Јосиф I. повлонио овој црвви. И таво 9. маја исте године, отпочето је зидање, а почетвом еептембра 1889. бијаше овај Веливо-Госгтојшгски храм готов и са свима потребитим стварима. за освећење спремљен. 15. септембра крену се двојица свештеника: поп Симо Јанковић из села Шаринаца и поп Тешо Модић парох Мравички, на пут, у Дервенту да на жељезничкој станицн дочекају Његово Високопреосвештенство Георгија Ниволајевића, Митрополита Дабро-босанског, који је пошао да сам собом освети ново-сазидану мравичку цркву.