Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 384

Д.-Б ИСТОЧНИК

Бр. 24

задахнуо, па п данас само тако дише п ради. — Него неће бити сукишно ако се и опет у кратко дотакнем: његове биографије. — Покојник се како рекох родио у Сарајеву г. 1840. основне науке свршио је у родном мјесту а додније је отишао у Биоград и тамо редовно изучио богословпју. — По довршеним наукама одао се уЗитељству, те је учитељовао на ерпским школама у негсолико вароши а највише у Сарајеву, Викоком и Новој вароши. — Г. 1884 буде по његовој и општинској жељи произведен од тадањег митрополита, за свештеника, и поставл.ен за пароха сарајевског и надзиратеља протопрезвитерата у истоме мјесту, у којој га дужностн ето и смрт нађе. Провео је дакле цио свој вијек у своме српскоме народу, као народни учитељ и свештеник, те је као неуморни трудбенпк и прави родољуб српски допринио за то дуго вријеме много и много користи на олтар српске народне и црквене просвјете у нашој отачбини. У животу и раду његову много се мучио али је све снисходио и био многотрпљив, још је био мирна и тпха духа, права безазлена душа. А највећа му врлина бијаше што је увијек л.убио мир и слогу, што је свакоме увреде праштао, са сваким у љубави живио и свакога мприо. Та га је врлина узвисила па је зато и задобио љубав народну а нарочито љубав свога братства свештенства. Удар који нам је задан са смрти овога покојника врло је хежак и ми ћемо од њега много осјетити. Тужне појаве и тако чести смртни случајеви у нашем и овако маломе кругу наши духовни пастира, врло су жалосни и немили за нас у опште; јер са њима много губимо сви у једнакој мјери, — а случај изненадне и нагле смрти овога покојнигса тим је жалоснији, почем он оставља након себе без икакове помоћи и подпоре, просто самој судбини своју сироту удовицу попадију са петеро нејаке сирочади да се боре са њоме за свој опстанак. Оплакујући дакле те немиле' појаве у нашој средини са тугом и болом у души нашој несмијемо о тужна браћо очајавати, иего се морамо

тјешити с надом на милост Божију, — морамо их по дужности хришћанској равнодушно сносити, као дар божијег прокиђења, имајући на уму увијек да је овај живот привремен, да је све што се у њему збива сујета овога евијета, јер ће смрт свакога покосити био богат или сирома био праведник или грешник, и претворити у прах и пепео, те да ћемо тек на другом свијету за наша дјела прослављени или постиђени бити. Ово су најзгоднији часови кдд на све то треба да размислимо и најудесннје прилике за поуку да се у нашему животу поправимо, кзко би и нас тај час у свако доба спрсмне наћи могао. Зато тужна браћо одазовимо се тој нашој дужности, поправимо се у дјелима нашим, и при овом тужном растанку са покојннком обећајмо испунити његову највећу врлину братском слогом и љубави, волимо се и љубимо се сви братски и радимо сваки да нам слога и љубав буде вођа у нашем животу и раду. Недопустимо тужна браћо да нас и једног затече час смртни у раздору и свађи. Тијем ћемо иокојника задржати у вјечитој успомени и тијем ћемо се достојно одужити блаженој сјени његовој. А ти незаборављени покојниче мирно путуј у твоје ново обиталиште, и незаборави на твој народ и твоје братство него се помоли Богу тамо горе код престола ЕБегова, да нас укријспи да твојој врлини што лакше шљедовати узмогнемо. — Још ти на поласку твоме прими увјерење да ће се твоја уцвијељена сиротиња помоћу братске слоге и љубави утјешити и да ће у њојзи наћи себи другога оца и старатеља. Праштајући се с тобом на овом привременом свијету приии још пошљедне с Богом од твога милог братства свештенства и твога народа. Лака ти црна земља, И вјечан помен у народу твоме Амин. Говорио : Ст Тривковић. свештеник.

Све дужнике и овај иошљедњи иут уљудио жодтмо да нам дужиу иретилату од 1889 године иошаљу. Ео жели и даље лист држати за идућу 1890 год. молимо нека се благовремено јави и нретилату пошаље. В.тасник и издавалац: АЕМ Конзис. — ГИтам. Шииндлера и Лепшера. — Одговорни уредник : г Ја. Петровић, свештеник-