Dabro-bosanski Istočnik

Св. 2

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 07

управ одржава, кога случајно кад не би било, ми бн што но кажу искали: „у једну руку хљеба, а у другу соли". Па, кад тако трал.аво стојимо и са тим артнкулом који нам је у свему нашем дохотку животна жила, а уз то зна се да морамо куповати сијено и зоб за коња, држати момка, узимати дрва, плаћати кућну кирију, све скупле куповати него прије, пристојније се одјевати н све друго према данашњем времену имати, онда шта друго преостаје? него да Фактори у чијим рукама стоји данас наша боља будућност притеку нам у помоћ и ово наше стање које неодговара данашњем времену, на — ■ боље окрену и измијене. Бог и душа; истпна је права; ја да немам око 100 Фор. од администрацпје као надзирател^ (од вјенчаница) и 100 Фор. потпоре одВисоке Земаљске владе, и сам би ушепртл.ио и нашао ее у небрану грожђу, по свему мом приходу из парохије, али овако овнх 200 Фор. одржавају некако равнотежу, те ако нсмам бињ (хил,аду) ј/отовије, а оно, хвала Богу, немам ни бнњ дуга. Многи ми свештеници чујемо, како нам се говори, да смо прл.ави као Бушмани ; глупаци и незналице као Х-отентоти и т. д., а за Бога како нећемо и бити такови ? кад смо сами себи остављени, и кад у данашњнм околностима како ми имамо и морамо свој живот нроводити, једино борећи се за насушни хљеб, ја се чудим да има међу селским свештеницима и један, да зна и криво глагоље заврћи -, јер сви они ако нису у парохији, они онда код куће ору, брнају, коггају, косе, жању, заграђују или ма који други посао раде, јер боме ваља живити; а мисао да неку књигу узме и прочита ради оштрења своје интелектуалне стране, потонула је у потоцима знојч, у којима се он сиро»{а сваки дан купа ! Кад је Меланхтон друг Лутеров умирао рекао је: „Е§с уего аисЈНогез пипе ауосог 1П аНага зсо1ат". (Мене зову у неку другу школу? !)

Заиста, од окупације сва ова земља па и ми свештеници у њој, ушли смо под неумитним прнтисцима духа времена у некакву другу школу, у другу Фазу времена, у којој све се стало предругојачавати, па у којој почело се живити и много скупљим животом, те према томе и наше пред окупационо наплаћивање са парохијанима, које још и сада није се промијенило, неодговара садашњим приликама и времену, те би га за то требало поправити, одредивши један пут за свагда : на ово и на оно што има право; а то и то дужан му је његов парохијан дати, пруживши томе наравно и законску заштиту, па ће одмах бити мира на обе стране. Овако нешто непремјено треба учинити и то колико у интересу нашег матернјалног бољитка, толико више ради мира, љубавн н реда међу нама и међу парохијанима. С тога се поуздано надам, да ће Високопречасна конзисторија што прије прискочити у помоћ свом сиромашном и невољном свештенству, те гледати у споразуму са Високом владом, та опћтпна бар са дотацијом немају посла да се један пут и за нас дотацнја уреди и ово пнтање с дневног реда скине, јер докле год буде овако како је данас стајало, свагда ћемо бити понижени и презрени и ннкад нећемо достојно моћи ренрезентирати свој положај, а ни својој узвишеној дужностн и позиву сваког за доста удовољити. На завршетку, по иримјеру уваженог писца помену-тог чланка позивам такође своју у Христу браћу свештенике, да се сваки јави и оиише наше жалосно стање, Нека се нико неустручава, јер код описивања истинс нетреба мајсторнје нн ФилосоФирања, нека сваки само каже оно што је сад и како јест, па је то доста и прекодоста. На Ваведеније 1889 године. Надзиратељ маглајског протопрезвитерата.