Dabro-bosanski Istočnik

Св. 2

Стр. 95

•ЈБубије, — ђе се је видилр и р. католика, спроведен и покрај ју-жне стране цркве љубијске сахрањен. Послије опијела у пркви пречасни протојереј Зеленпка рекао је неколике утјешене ријечи, а на гробу опроштајни говор држао је учител> народне школе г. Угриновић. Покојник био је одликовап Њег. ц. и кр. ап. величанства „Крстом са круном" за заслуге. Љубомир СтојчевиЋ, свршавајући ученик сргг. правосл. богословског сјеменишта на Рељеву, премпнуо у првом цвијету младости своје, на почетку мудрог хотења и школског рада свога у 22 години живота, у селу Гор. Жабару. Љубомир Стојчевић родио се у Г. Жабару селу које припада котару Градачцу. Основне науке свршио је у Брчком, па је за тијем отишаоуНови Сад, гдје је с' одликом еврпшо четири разреда српске гимназије. Његови родитељи цијенећи свештенички чин (сам отац му је свештеник) послаше га овамо, да изучи богословске науке; не на жалост побољевао је више пута од првог па све до свршетка трећег разреда. Али вођен свијетлијем разумом, подупиран крјепком п челичном вољом. која се није знала никада уморити, покојник се трудио и врло тачно своје задатке отправљао све до свршетка треће школске годнне. Кадје свршио трећи разред с' одличним успјехом', као и два прва осјетио је и сам своју слабост, осјетио је своју изнемоглост и тешкоћу, те се захвалио на благодјејању, које је у овом заводу уживао и отишао кући својој у цијељи, да нарушено здравље поправи. Много је тражио лијека својој грудној болеети; али му нпшта не помаже, него у наручју својих родитеља издану, не навршив ни 22 године. Покојник је бпо даровит, а при том имађаше и остале красне врлине, које су учиниле да ће слика његова остати дуго времена у душама његових другова. Тако бијаше он весела темперамента, ведра чела и побожне душе, бијаше мирољубив, надахнут правим српским духом, а показиваше се у суђењу као изванредан. Заслуге људске не морају увијек бити такве да се у историју златним словима забиљеже, оне могу бити у срцима људи, и отуда оно дуго сјећање за незаборављеним губитком. Како врлинама, које га одликоваху, јер бијаше правдољубив п искрен друг. који за врнјеме свог овдашњег бавлења ником на жао не учнни, тако и својим општим понашањем,

задобио бијаше велику љубав, како од свију другова, тако и од стране свију овдашњих наставника. Према првима се свагда као најбољи п најискренији- друг показивао, а према другима као послушан син и вриједан ученик. Колику бн корист са својим трудом и знањем могао учинити нашем народу, сваки ћо који га познаје добро знати. Овај догађај мислим да ће изненадити и оне наше другове, који сад нијесу у овом расаднику; али знам, да . Бубомира не ће ни они лако и брзо заборавпти, него ће се свагда сјећати и помињати га, јер : „Д обро име остаје д о в и ј е к а" — вели премудри Сирах. И заиста сваки од нас кад се сјети тог тужног догађаја, осјећа тежак ударац, који га изненада оптерети и да му повода, да се за навјек сјећа узрока због кога га снађе то велико невесеље, да се сјећа неизмјерне туге покојникових родитеља и жалости, која их у овом кратком животу снађе, п коју једино може умањити десница премилостивог Бога. 0 нензбјежива смрти чудан ти си дарак божији ! Кад размислимо о животу свом добро и смислено, кад се сјетимо, да Љубомир скоро с' нама бијаше, јуче заједно с' нама јеђаше и пијаше, а данас га већ није међу нама, него га ето црна земља покрива, увидићемо, да је живот овога свпјета и сва блага његова нешто од сјенке немоћније и од сна варљивнје; али опет : „Д о б р о и м е остаје до вјека". Сад завршујући ово неколико ријечи у спомен пезаборављеног друга Аубомира, заједно са свима осталим његовијем друговнма велим : Нека је мир пепелу твоме врсни друже; нека је живи и свијетао спомен међу твојим друговпма, које си свагда усрдно љубио и волио, н нека ти Господ подари рајско насеље. Рељево. Јосиф Кочовић богосл. IV год. -ј- Филип Шпадијер, свештеник у Прхову у Сријему, иреминуо је 12. јануара о. г., а сахрањен је 14. јануара на св. Саву уз многобројно саучешће не само мјесног, већ и околног народа. Филип се родио 13. Фебруара 184^. год. на Цетињу у Дрној Гори, Гимназију и богословију изучио је у Ср. Карловцима. За тим је у Сомбору свршио препарандију, гдје је био потпресједник ђачке дружине „Вијенца." За тим је био у Сарајеву 9. година учитељ (1869—1878.) Из Сарајева је отишао у Сријем у село Петровић ?