Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 110

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

оетављен самоме себи човјек или не би никада ностигао или не би тако скоро и тако вијерно. Без сумње Откривење мора у себи садржавати и такве истине, до спознања којих долази човјек и својим властитим разумом стога, што оно има за цијељ поправити и усавршити разумну природу човјека. Цијељ открића таквих истина јест та, да би се оне утврдиле и узвисиле на достојанство Божанственпх истина и тим побудиле човјека да их уважава и сачува их. У разбору таквих истина Откривење ће бити само по своме појављењу дјелом надприродним, а по садржају природним. Унутарњи биљези много помажу познању правог Откривења и разликовању његову од (ла,жнога; но у садањем грјеховном стању они су не тачни. Јер у роду човјечијем опажа се наклоност задовољавати се познавањем предмета незнат них, земаљских, и из тога незнање у разбору (рдзс^Жден "|К>) високих, небеснмх истина, слабост у пажЛ ј Ивости , шљепота у суђењу, склоност — доказивати оно, што ласка чувствености, и сумњати се у оном, што је противно нашим жељама, и лакомисленост, по којој се човјек заносн сада. њим и видљивим, а у разбору будућега остаје немаран. Стога, осим унутарњих биљега Откривења, потребни су нам и спољни, који се садрже не у самом откривеном учењу, но ван њега у проповједника Божанствених истина. Спољни биљези могу бити: 1) у познавајућим сиоеобностима Божанственога поеланика, који објављује другнма, да је добио откривење од Бога. 2) у његовом благочестивом животу и 3) у доказима, које он употребљује за свједочанство свога посланства од Бога, какви су — чудеса п п р о р о ш т в а. 1. У познавајуЋим способностима проповједникаАко се посред слабо изображенога народа јави човјек ненаучени, нискога поријекла, сиромашан, који нема никаквих средстава да би себи могао одкудагод стећи (прибавити) мудрости, а проно. внједа такву спасоносну и свету мудрост, да надмашује (превасходи) у том одношају и саме најученије људе; то његово учење, као појав, који се не да природнпм узроцима објаснити, по свој вјероватности, мора уздизати к Богу, који тајне своје сакрнва од мудраца овога вијека, и открива пх младенцима. 2. У благочастивом животу његовом. Ако такав човјек у пуној свијести преподаје спасоносну

и високу науку с највећом побожношћу (клагогок^кжелл*) према Богу и љубави према човјечанству, преподаје стога, што му је Бог заповједио, и предавајући ју презире сопствену корист, и презире шта више и све опасности, које му јавно пријете због проповједања нове науке ; тад је вјероватно, да такав човјек проповиједа право Откривења стога, што је а) немогуће, да би човјек с таквом побожношћу могао проповиједати лажно, измишљено Откривење, и 6) што је то сасвим противно човјечијој природи, која увијек дјела по побудама. 3. У чудесима. Напошљетку ако човјек, одлпкујући се побожним животом, за потврду Божанствености науке, коју он проповиједа, свршује чудеса; то смо ми онда потпуно увјерени, да је такав проповједник Откривења истинити по сланик Божији, и његова наука истинито Божаствена. Под именом чудеса разумијевамо ми таква дјела, која одступају од обичнога поредка ствари, и ко]а силе човјечије нису кадре произвести. Премда нам силе човјечије и у опште силе припроде нису све познате; у осталом може бити таквих дјејства, која свако мора назватн чудесима т. ј. дјествама, која превазилазе силе човјечије, као нпр. изцјелења различних болести, утишање буре и васкресење мртвих једном ријечју. Чудеса су могућа; јер «) Бог, будући неограничен у својој моћи, као што увијек дјелује на природу, тако исто може дјеловати на њу и ма каквим другим особитим начином; и б) природа која се у свему покорава вољи Творца свога, тако исто може производити неке појаве чрез особита дјејства Божија, као што непромјенљиво чува вјечне законе његове. Душа дјелује слободно у тијелу, човјек у природи, а Бог да не може дјеловати непосредно у свијету, кога је Он створио ? Чудеса за Бога нису ни тежа ни лакша него и само створење и устројење природе. Како је он установио посредством закона обични, извјесни ток природе ради обичних цијељи, тако је исто Он могао уврстити у велики план свој и чудеса ради особитих цијељи. Чудеса су сасвим сагласна с Божанственим савршенствима стога, што нам она врло јасно проповједају о Богу, као господару свијета, побуђују у нас релиђпјозно посматрањо природе,