Dabro-bosanski Istočnik

Стр 146

Б.-Х. ИСТОЧНЛК

Св 4 и 5

душност и хладноћа свештеникова према парохијанима су неопростителни; алн опет п сувишно показивање чл вствовања су такође неприличнн свештенику. Чисто срце свагда, се клони заблуда и порока; чистоћа срца, стид, познавање свог достојанства н уважење сана свештеничког помагаће тн да се борпш са свима сиољашњпм искушењима, а«лп теби не предстоји само та једна борба — пе, ти се мораш борити н са самим собом, а и та је борба опасна. Разне страстн су свагдањп нратноцн п сапутници нашп; њих има много п ти ћеш се цијелог живота борити с њима. Ти таман што си побједио једну страст а већ друга, нова, подиже се на развалннама њеним, и за овол1 сл.едује опет друга. То је као какав глават змај, који толнко пута скочн на тебе, колнко пута покушаш да м\- главу осјечеш. З т борбп еа непрпјатељем ти остајеш увјек један, без нкакве помоћи, Осим Бога немаш другог постојаног нос-матрача твојих подвига и слабости. Мо литва је тада пајспгурнијо оружје нротив непрпјател>а, а разумије се ако будеш не пажљив и невјешт они ће те лншити н тог оружја. Нећу ти нзнашатп све поименце страстп: безброј пх има, које овладају човјечијнм срцем, а многа сс опет страст лказује у внше међгсобно разлнчинх облика. Нодпјелпћу пх на дна дјела: тјелесие, о којима нећу овдп говорпти због достојанства садр<каја мојих пнсама. У другп одјел дошле бп све оне страсти, које се ирикривају у човјеку, те под маском врлина и похвалних својстава живе у човјеку. Така страст допада се онпм, којп немају никакових невал.алпх, порочних цијељн. него само хоће да се другп људи оњима нзражавају са похвалом. Одстрасти

баш се ова може најлакше развнти у свештенпку. Сваки човјек ако савјесно испуЈвава своју дулшост засл\ г жује од других иохвалу, поштовање н уважење. Свештеник такође може се користити тим правом ако ревносно вршп своје дужности. Та похвала пријатно уплившпе на наше срце и тјера нас на све боље п тачније вршење и радњу; али по том лако може завладати срцем и побудити иас на испуњавање п оних дужности, које нису потребпе, него их вршимо једино ради тога да бп тим задобпли нове вјенце похвале н дивлења од људи. Од тада у дјелу светог служења руководе те чнсто човјечански осјећаји, од којих лако можеш пошље да угађаш једино себи и то те може остављатн, па да светим интересима не жртвујеш своје себичне човјечије. Нопгго та страст овлада и твојом вољом, тп можеш пасти, и у неуважење, у неопроштено лицемјерс/гво, по којем ћеш гледати само на разне спољашње Формалности у вријеме чинодјејства, само да се допаднеш присутним. Не дао Бог ником да тако ннско падне! Та погрјешка п мана евештенпку срамоти не само њега него и оне, који су свједоци његова прпгворства; оно најпрнје може породпти у душама хрпшћанскнм равнодушност према вјерп; Фарисејством људи лако могу охладњетп према светој религнјн њиховој и њнхових ираотаца. Треба пматп сталне воље да човјек може одољетп тој страсти, треба пмат д знање да ее може упознати црта, која дијелп етраст од праве дужностп н да се може човјек за времена сачувати. Особито је нужно нмати много иажње и непристраеног сућења о себи а уз то п истине н велпке у «/ љубавп према религији, која треба да обузме сав жнвот свештеников нарочпто при чпнодјејству, је]> ће ово само тада бптп благољепно и истинито иобожно,