Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 100

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

прешда своју границу и постала непобожна. Некн желн сребра и злата, некн славе н части, а вгекн и једног и другог; али ни један од свога да откине за другога, не само од пмања но ни од славе, и ако је и други заслужује. •>' оваком случају не знамо који су слијепцп гори, нли они, који тумарају за благом на начнн Јуде, или оии који хоће славе ио пут оног што је п цркву заиалио само да се прочује? Црна је ха.вина сдавол>убл>е, у данашњим ирпликама, јер оно доводи човјека да на Бога заборави н душу изгуби. Зато, ето и умрије оно братско суђење и договарање ,,под буквом", а наступи вријеме кад се мора блнжњи свој за снтницу у „гиехер" оћератп, па тамо евакаквпм човјеком назватн. Код оваких радова, слабн су плодови заједннчког рада. Сад, ако којп „дерзнет" да ее успротнви иоступку „силе, богатетва и непобожностн", ето ти на њ оннх лпспца, које лукаво подвлаче полуге разорења заједиичког жпвота. Отуда п долази оно, да л>удпма частољубивим, ништа се не допада, ако буде без оно њихово: ,.ја" — ако онн, едучајно, не буду у свакој .,мирођпја." Без те мирођпје они ће сваку чорбу често п иревалит, п ако ће и сами остати гладнп, а то све узвире 113 непобожна срца. Признат своју погрешку, нпкако не иде — а нпкад

не ће, да се зна, да признатом погрешком сго туђих отклоншн. Е, али вал>а бити први! „Ко сам — ја сам!? а кад овамо, д\бље завирпвшн, впдиш окречен гроб, из кога базди смрад несреће, не само нојединца, но и већпне. — Мп се тога морамо чувати. Овако стање не бјеше за доба петвјековног ропства, за доба кад сс наш народ научио уздати у Бога и у себе самога, а данае смо с малијем као разбпјена војска, па и у самој црквп, те збп.вам наш народ показује се непобожан, па п немаран према свему. — Ово неколико редака да завршим са овом риеч ју : Гледајући наш народ према његовом данашњем домаћом п друштвеном исивоту; гледајућн његову ревнодушност према цркви — морамо се опоменути на овом мјесту, да не бп ноклнзнули, јер смо мп овамо међу више распутица по п један крај сриски. Овијем не ћу да кажем да је наш православни Србнн безбожаи, безвјеран, не ћу да кажем да му пије ираславље светиња иајвећа, али гледајућп очима како је данае, како се ради, морамо ми запстн ради познпјег иараштаја, који ће можда бити међу још више раепутица. поп Савва.

Поштеио име.

Сваки човјек не може нмати сва блага овог свијета. Неки је богат, други сиромах; једаи заузима впсок подожај у свијету а другп је са свим незнатан; један је силан а другп опет слаб и немоћан. Али свп би л>уди могли имати једпо онште

благо, које га прави и богатим и силиим, чувеним п достојиим оног позива, ради кога га је Творац и створио. г Го благо, које би требало да украшава свачпје срце п савјест; којим би требадо да се поносн свако људско бнће — јест добро н по-