Dabro-bosanski Istočnik

Св 4 и 5

Б.-Х. ПСТОЧНИК

Стр. 16 3

пено, нпје дуговјечно, здраво. „Иштите најнрпје царства Божнјег п правде ГБегове и то ће 1;;ш се дати" (Мат. VI. кааао је Христос. Обећање Његово односи се без сумше н на добро зше. Буди синол царства Божнјег и правде ЈБегове, на ћеш бити обљубљен н од Бога ]1 од л>удн. „Он је нстиннтн Хришћанин, она је нстиннта хрншћанка" —- V тим се ријечнма признаје да је нотребно и нужно добро нме сваком хришћанину. — ./Будм, који су противни хрншћанском блах^очешћл' и моралу, доста пута пе.чпјавајт оног хрншНашша, о ком се тако говори; но п онп еу дужнп да ирпзнају владање п жнвот нстпннтог хришћаннна, иа ће му ма кад п прпзнати јавно, чнм со вшие пл та увјере п очпма увиде да је вјера његова нелпШ 'мјерна и неФарпсејска ; да је лл бап његова нстинита; да се владање његово слаже са науком светог јеванђеља. (Лнјстлост истинитог хрпшћанства најбол,е и пајјаснпје се огледа у дјелпма вјерннх, јер је у њима нај/џппшјпм бојама наслпкаио достојанетво и велнчнна моралпе налчге Христове; у њпма тј. V дјелпма хршнћана пајл,еише се ироелавл>а Отац небеснп. — Истинитн хрпшћанпн је п правп отац дјецн евојој. Истинита хрпшћанка евагда се показује као кротка, тр\ дол>\бпва п ње - /1хна матп. која чедо своје л.убп иравом матерпнеком л>убавп а мужу је свом одана, искреиа и вјериа. Дпјете иак, које је у духу еветог иравославл>а васннтано н одгајено, л вијек пошгл је родитеље своје. којн сво старање и сву бригу полажу на тјелесно и длчпевно напредовање његово. — II ирема евојнм друговима п прпјателшма истинитн хришчанпн је вјеран, емнрен, ирпјател>скп, пекрен, готов да све /к [>твује за добро блпжњег. спреман да м V лкаже п материјалну п моралну помоћ. па и опет нп-

ком не разглашује евоја добра дјела, него је вјеран оном: што чнни десница нек не зна љевцца. — Ако се од њега пште каква помоћ за опште добро, срећу и благоетање, и ту је он готов. — Ако је нужно да хрпшћанин кога ноучи и иоеавјетл је, то он чини очн у очн. отворено п искрено, једино што .1>л бн ближњег н гато му истинито а не нрнтворно добра желп. — Бјединм, сиротињн и натнпцпма мнлостнв је, алп не еамо ријечју, н<м'о п дјелом. — Таквим л.уднма треба подражавати; њпховом прпмјеру сл>едовати па прије или иоелије л>уди ће сами лчшднти иоштен жнвот наш, на н ако мп о тол1 ие говорпмо. Хрпшћанпн треба прије свега да буде вјераи п тврд у ријечн. Не треба ппко да обећава, што не може пспунптн . Што си коме обећао, испунп , ако ннсп рад да л>удп изгубе повјерење V теби. На жалост даиас иа сваком мјест\- п са сваке стране чујемо само обећање, а што је важније — о испл т њењу тог обећања пема нн говора, јер „доста што је рекао." Многн л>удн пзгубе нопггење, повјерење п добро име једино, што нпсу пзвршплп оно. што еV обећалн. Иепптуј како л>удп о тебп мпеле, алп евак-ад им певјеруј. јер лшогп једио мпсле о тебп, алп ти друго кажу, па оно што пм је на срцу, нпје п иа језику. Млоги више пута говоре о тебп еамо за то, што зпају. да тп волиш то елушат. Има их п таковпх, који чесго иитају друге, како овп о њпма мпсле. «/Будп ее доета пута чувајл* од неког грјеха баш е тога, што им га други приписују. Клевета патјера дрлчч>, да буду пажл>пви у владању свом н да буду готовн на борбу са пекушењем. Језик оног, којп клевета, служн баш као среетво, којпм ее мп од грнјеха чувамо и као срество,