Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 168

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Али су, паметннји, — што их ти кажеш, узели светковатп имендан, јер су виђели од Срба, да они славе крсне славе, и виђели су, да је то добро, виђели су, да је Србе то одржало, па ииак, то некн цијене, а неки не ; те не те, да држе крсне славе, јср мисле, одмах ћс Срби постати, па не иде; јер они себе цијене, да су нешто, а Срби, да су нншта. Али какви смо да смо ; не ће мо се мијењати, него сваком своје Мени је милије моје, а теби твоје. Но још жалосније је, што их има, који су чувари свете вјере, па и они поштују имендане. Заиста жалосно ! Тијем претресају костн својих прађедова . . . Ох тегако њима ! Николицина их има, који поштују имендан, а саставл>ају поучне чланке у овом цијељеном листу: „Источнику". Сјетују друге, а себе не могу! Има свештепика, који наћерују да им парохијани светкују имендан, само, да би га позвао онај дотични, да га угостп. Иа ]ош наћерују да тај дан, ако је прости 7 да се слуша служба, да догични мора платити, што се служи, па се оглашује, да се не ради! . . . Па вал.да и онако мало је светаца! Па вал.да је мало лијенштина ! Па ваљда их је мало онијех којн морају да раде ! Али то они не пазе. Они су ради, да они^ имају па други ко, имао или немао. Зар су то пастири стада Христова ? — Зар су то сннови српскп? — Зар су тп достојни носити назнв: „ја сам Србин.?!" — Кад си Србин, покажи се дјелом, а ие ријечима. Изађи не среднпу. Србпн је Србину помагао, а данас се с тнм одмаже. Та, кад раде старјешпне, шта ће онда прости ? Они ће по готову. Та. да нису старјешине облагале Христа, не би ни прости народ. Та они, који треба, да чисте каров. они га још боље окопавају, те боље наиредује! Мјесто да га пскопају, да усане, они га зал.евају, те се још више разграњава ! Дакле брате свештениче, по Хрнсту оче и врпједни сарад-

ниче, ти знаш : „рнјечи уче, а примјери навлаче". Дакле, ти то простијем казујеш ријечима и иредходиш им примјером, да славе имендан; а не цијениш своје крсне славе! Та, зар си заслијепио за седан осам гроша? — Та, зар не знаш и не читаш, — као што си знан, по новинама, ђе крсну славу држе и славе Срби римо-католпци ? — Зар не знаш, да римо-кат. свештеници — премда не сви, ради су, да искоријене у њихових парохијана крсне славе. Па и искоријењују их. Али не могу код свијех, јер и ако су њиховп претци, оставпли вјеру дпчних прађедова, ипак они држе своје, т. ј. држе оно, што их је одржало до данас, те се могу п сада Србином звати. Одржало их је, те могу и данас српски мислити и српски осјећати. Та, они знају, да им је од старих остало, па цијене и држе. — А ми, који смо осталн у прађедовској вјерп све до данас; па да се на наше старо бацамо каменом, да пљујмо Србиново благо! Да не поштујемо данас, кад нам је слободно! А особито, да нс иоштују и не цијене они, који поучавају друге, који се праве, да су поштенији ! Та брате, мој Србине! Та, која ти је корист, што си паметан, кад ти трујепг своје ! Која ти је корист кад тн као паметан, не ћеш и другоме, који се не разумије, да га научиш, да му даш духовну рану. Него, шта радиш? Убијаш га и морално и материјално ! . . . Прођп се тога, та не ћеш, са собом поннјети ни паре ни динара, него само своја дјела. Који сумн.ате, да ли је ово истина, што сам навео, заиста вјерујте; јер, ако се они нс прођу имендана, ја ћу вам их показати, којп су. Али, надам се, да ће се они проћи туђинштине, те опет своје загрлити, па какво било. За то им опростимо, јер сваки смртни може погријешити. Ко се покаје, томе се прашћа. Поправте се, јер с' тим вам је опроштено ; нс ће те ли; ви сте отров наш, — алп не, но најпосл.е свој. Марко Иоповић, богословац.