Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 II 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 187

срцу; заиста те овако гато баца у недоумење: да не знаш, ни шта да помислиш ни шта да рекнеш! Било је то једном када се је Спаснтељ наш путујући приближио граду Јерихону, један слијепац, који је ту крај пута просио, чувши вреву пратећих Спаситеља људи упитаће : шта се ту збива? II казашему: да Исус Назарећанин пролази. Разумјевши то слијепац почео је викати из свег грла : Исусе сине давидов, т. ј. кол.ено давидово помилуј ме. Одма се на то Исус заустави и заповједи да му га доведу, те ће га умиљато запитати: шта хоћеш, да ти учиним ? а слијепац му рече: Господе! да прогледам. То је толико и ништа више; па без икакве друге примједбице Спасител. му на то рече: прогледај, вјера твоја спасла те је ; и одмах слијепац прогледа и пође за њим хвалећи Бога. Ово је дакле -— л.убезни моји — садржина данас прочитаног јеванђелског одломка. Али неђе поприје тог случаја збио се је и један други сличггн овом догађај. Запита један човјек Спаситеља: шта би му требало чинити, па да би насљедити могао живот вјечни ? А Спас.итељ нит је погледао добро на њега, а камо ли још да му рекне, као што је то рекао јерихонском слијепцу: Вјера те је твоја спасла, наслиједи дакле живот вјечни! Већ након неколико и то оштрих ријечи рече му напосљедку: можеш, ако хоћеш. Па је ли то право днјелење милости Божије ? Тако заиста изгледа кад површно чита и прати човјек живот и дјела Спаситељева, пак се само на неке ријечи и то без њихове свезе са осталим његовим ријечима и дјелима осврће. Пак онда није се ни чудити што овака површност може завести човјека, те да поеумња и на саму Божију равноправност. Али ако се мало боље и дубље иромотри и разабере : да милостиви Бог створивши човјека, подарио му слободну вољу и самосталност: да по самој својој то јест вољи слободно бира између добра и зла, тада би се најјасније увидити могло : да Спаситељ као Бог ни нијмање непротивуслови, шта више и испуњава свачије жеље, ал' само оне, које се са Његовом светом вољом и правдом слаже ; а никад ничије ниједне, која би се косила са Његовом божанственом равноправношћу и правдом. Испуњава, да, одмах слпјепчеву жељу и повраћа му вид, јер као Бог

знао је унапријед и искрену вјеру слијепчеву и жељу срдачну његову: да ће то јест са добивењем очињег вида боље испуњавати и Божије заповјести и дужности према ближњима, те зато и пошто је прогледао није отрчао кући већ пође са осталима вјернима за Исусом хвалећи Бога; једном ријечи слијепац више је тежио за небом, него ли за прелазним свијетом н његовим при-' мамљивим и привременим сластима. Но није тако са оним другим. Овај је био веома богат човјек пак је више притворно и са неким потсмнјевањем, ако хоћете, што то значи: да није толико ни вјеровао у божанетвеност Христову, упитао Христа Спаситеља: како би могао насл,едити живот вјечни. А Исус као Бог знајући његово лукавство и коварство с' каквом је Фаличном вјером и жељом упитан, онако је и одговорио. „Учитељу благи !" започиње мудријаш. Видите ли колико му је лукав призив ? -Тукав, да, још и уједљив па зато му и онај оштрн одговор: „што ме зовеш благим? ако желиш ући у живот" т. ј. вјечни, „држи заповједи." Па канда се је истом пренуо иза сна богаташ тај пита: „које ?" т. ј. заповједи? Као да није тобож ни чуо до онда за десет Божијих заповједи! А кад му их је Спаситељ хотимично набројио, ево ти одмах високоумног богаташа гђе као Фалиша одговара: „све сам ово сачувао од младости своје;" па као некакав искаријотски задиркивач наставља питати даље: „шта ми још треба?" чујете ли ? на дтоју душу као да рече поругљиво: чиме још могу послужити? Те зато му је Спаситељ и наставио даље божанствено: „ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, па хајде за мном." Овако богољепно ошинути Фалиша ниједне више непроговорн, већ као опарен „отиде жалостан." (Мат. 19, 16—23). Није пошао за Исусом као што му је заповједао, и као што је то учинио слијепац п без да му се рекне; јер је већу важност полагао на свјетску сујету и ужпвање, него ли на душу и на блажени живот у вјечност. Новаца је пмао и сувише много с' којима само и могао је довољно задовољити сваку евоју похот; па како да се одрекне својих новаца кад је и срцем и душом заљубљен био у свјетске сласти? А слијепац ? напротив он није ни најмање марио за сво свјетско благо; њему је само за Богом и за душом стало. Дакле по срцу и по намјери молитеља даје и испуњава праведни Бог и 4*