Dabro-bosanski Istočnik

Ов 4 и 5

Б.-Х. НСТОЧНИК

Стр. 143

видити дн је добивени таланат закопао п да никаква интереса није пршшо оном најнишем бићу, које му је дало живота и еиагу, те које с пуним иравом има и да захтјева од њега извијешће и одговор за живот и рад овдје на зем.1>л. Човјек, какво бпло звање да је себи пзабрао за услугу општој ствари, свагда заслужује поштовање и уважење, ако га само вршн с достојаиством, одушевл.ен том идејом, да ће се старатн да што впше жртава принесе на олтар евестраног благостања народног; и што је впше његово звање с тим му се даје п бо.л.а прилика за то, али тад се захтјева од њега више и способности за испуњавање својих обвеза, пожртвовања и борбо са самим собом п са својим страстима. Према томе боље је изабрати н мање звање, само нек је ирема твојпм сплама, него веће, коме ие можеш удовољити као што треба. Оспм тога могао бп слум.-цтп на подсмјех другим. Ето зашто је 110011x0,1,110 потребно да себе нспиташ, које су тако перазлучно спојене са звањем, које сп сам пзабрао. Тп хоћеш да се одлучпш па свештенство. Но треба да знаш да свештеник преставл.а сав народ, а пред народом опет он престав.ва служитеља Божијег. Шта може бити узвишеније н еветпје од тог великог звања? Алп уједно и шта може бити трудиије од њега? Од свештеника се е правом захт'јева да својим моралним жнвотом служи за прхшјер свима хрпшћанима. Истнпа човек је слаб; он може заћи у заблуду; пасти у искушење; иа чак мозке потамњетп и његова мора-ша сграна; алп људп гледају кроз прсте само пресгуике оиијех, којн се не убрајају у свештена лнца. Онакове погрјешке, које се на мирским особама скоро и не примјећује, сллже свештеннку као великн укор, а његовој пастви иа саблазан. По-

мисли само како је одличан свештеник V сваком ногледу; он се ппкад не може мијешатп у свакојака друштва; њега свукуд п свакад лако нознају ; његов св.»ки покрет и свака ријеч најнрије ће напћи на оштре п озбиљне и])пмједбе. По г гол1 можеш знатн колико је нужно свештенику благоразумља, тврда и постојапа карактера, власти да надвлада себе и своје страсти, да не бп пзгубно углед међу л.удима п да не бп дао повода да о његову владању хрђаво тумаче и говоре други. Не заборави и то да је свештеник увјек предмет особите иажње од стране пастве, једни траже у њом\' прпмјер хришћаиског п човјечанског владања, а други једва чекају прилику да нафу код свештеника свог какву слабу страну, којом Не му моћи пребацивати његов не хришћанскп живот. Звање велпк-о остаће вазда великим, алп којп се налазп у њему, може постати недостојан тог звања лакомнслено, по незнању или хотнмпчно. II тешко таквоме! Кад понизи себе код других, увпднће п сам своје поиижење и иад, те ће га то мучитн у дунш п срцу. У свим радовима таког човјека у-внђа се сумња н колебљивост, због чега и не може бити ни \ каквом дјелу његовом правог успјеха. IIс примај сине ово звање прије, док се нажљиво ие исппташ п не увјерпш, да имаш толико енергије н одважности л 1 себп, да нећеш лако пасти нн у какво искушење, да ћеш се постојано и успјешно борит са свима страстизт п да ћеш вазда иастојати да нх побједиш. Чистоће службе свештеничке је саразмјерна силама људским т. ј. иама свештеницима даје се онакво бреме, које може спага човјечија ионијети; од иас се не захтјева ништа надириродног и необичног, што човјек' не може учинити; а што се гвађају у свијету такви трудовн, који нису корпснн ио друштво