Dabro-bosanski Istočnik

Св. б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 25 7

вама или на који други начин, како иста најсходније зна; а тиме би већ један пут и српско-православног свештенства просјачким патњама крај учињен био. А што каже дописник пз Крајине, мој у Христу возл,убљени брат, у броју 24. Дабро-Босанског Источника од 1889, да би требало парохије организирати, почем у некије има доста и сувише кућа, а у неким мало, најмање 50 кућа. Тога сам и ја мишљења и зкелио би, а и сви моји другови, који имамо од 60 па до 120 кућа у парохији. Но питањеје да ли су тога мишљења сви свештеницн, а особито они, који имају по 300 а и више кућа у својој парохији, као што шематизам показује. Ја би по моме мишљењу реко да нису, јер према данашњем побирању који има више кућа у парохији, тај има више и прихода. Прије 2 године изишла је окружница од високе духовне власти, да се по налогу исте имају све парохије организирати сходно према свакој парохији, и та је управљена на све протопопијате и надзирател,е и сво свештенство ; па шта би од тога ? ништа, неда нитко своје парохије цјепати, док не би видио сталну плату, а кад би ту доживио (коју мислим да неће кроз 50 година), онда би сваки сам своју парохију циркулиро и духовној власти јавио да се у дјело приведе. Па зато је сада и питање: који би требо то дјело да учпни ? и који би мого то учинити ? То је дјело да се точно произведе парохијална организација саме високе АЕ. и Митрополитске власги изаславши свог конзисторијалног члана, који ће по шематизму равнати се у согласију свештенства п народа, и исходно према сусједним парохијама организацију провести. Но ово дјело тешко је п самом конзисторијалном члану право произвести; за то што свака кућа и свака породица српска жели да види свог најстаријег духовног оца г. Митрополита. Али то није могуће, зато што имамо на архијерејској

столици вриједног научног и доброг старину, кога су скоро већ Физичне силе издале, па није могуће да и млад, а камо ли у старим годинама Митрополит обиђе и поучи 52.944 куће и у њима 431.060 душе, које се сад налазе у овој Архидијецези сарајевској. Тога ради и по потреби народној и моме мишљењу, требало би сво српско-православно свештенство са српско-православним општинама,да замоле впсоку духовну власт, а преко ове и виско-славну земаљску владу, да предложи мјеродавном мјесту и замоли Његово царско-краљевско и Апостолско величанство милостпвог нашег цара Франца ЈосиФа првог, да је велика потреба према оволиком броју кућа и душа под једним мнтрополитом, дати му једног епископа помоћника, кога би столица била у Бањојлуци, и.који би био подчињен високој духовној власти и митрополији у Сарајеву, па би онда сваки посао уредније и напредније ишао, а без овог рамљемо. Према обстојатељству времена данашњег, сваки види да је баш потребан још један еписвоп за Краину, и тиме би и Његовом високопреосвја.шченству г. Митрополиту Николајевићу доста трудно дјело олакшано било, па би могао онда сваке године сазивати синодалне владике (из Мостара и Тузле), и држати сједнице, на њима рјешавати спорне брачне и друге црквене важне ствари. А то и правило св. апостола 37 налаже, да се сваке године два пута држи сабор епископа, и нека међу собом изпитују догмате благочастија и разрешују црквене спорове који се истакну: једанпут четврте недеље Педесетнице а др_уги пут дванаестог Хиперверетеја т. ј. Октобра. А и правило 8. шестог васионског трулског сабора налаже макар једанпут у години да се епископи сабирају. Ја мислим да се све то у ред довести може само усталачког у вољног рада. У Травнику, 10 јуна 1890. Симо Пејовић, парох травнички.