Dabro-bosanski Istočnik

V

Стр. 296

Зашто поптша проповијед нема Ледан Гн. попо питао ме са своијем писмом : | „зашто нема поповска проповијед значајног утиска на народ" ; и замоли ме, да му преко нашег листа „Б. Х. Источника" одговорим. На то писмо одговара Гну. попу укратко онако, како ја то схваћам. Српеки народ од вајкада живио је у непрестаној борби, а од Косова већ је чудноват његов живот; и бахп кад се загледамо у љегов патнички живот од Косова, па на ову страну, морамо се и нехотпце запитати : да ли има још икаква народа, који би кадар био подносити такове патње као што их подноси српски народ ? Његова сношљивост основана је на његовој патријархалности и на вјери. И за чудо, како српски народ, у толикој његовој патњи, остаде вјеран својој драгој му вјери; а свикнпут са своијем скромнијем обичајем, приљубљен својим оскудицама, бијаше свагда весео, пун милосрђа, међусобне љубави и узајамне помоћи, па и без духовничке проповиједи по пећинама и у чобанскијем колибицама остајаше на вјеки вјеран својој светој цркви. Српски попо бијаше се сродио уз своје парохпјане: Носаше опанке као и његов парохијанин, струку и од сукна халзину као и његов парохијанин ; свој тор и своје стадо надгледаше као и његов парохијанин; плуг или рало држаше у рукама као и његов парохијанин и т. д. Попо са своијем радом домаћијем бијаше примјер и углед своијем парохијанима; па са свога домаћега рада дохођаше ознојен својој црквици, или ако немаше црквице, а он у своју скромну кућицу, да очита вечерњу и да се уредно свемогућему Богу помоли. А како попо тако уза њ' његови парохијани, — попо као Божији изабраник, преко кога Божија благодат силази с' неба на парохијане, а парохијани као анђели, пјевају около свога посредовател=а између њих и Свевишњега. Права спрема за рај и шта ћу даље, него да се запитамо, како то сад бива : „Кад је народ погледао очима, кад је попо свршио каноничко право, кад попо зна преводити с' латинскога језика; кад је попо бацио опанке, а обуо чпзме и сјајне ципеле па још двоструке, кад је попо бацио кошуљу, ко]у му бијаше његова попадија изаткала, а обукао

Св. 7 и 8

значајнога утнска на народ? колану (пеглану) кошул.у из Фабрике ; када попо баци сукнену хаљину, коју му је од вуне са своијех оваца његова попадија изаткала, а обукао салте и чурчиће, од којих има и безпосленијих рукава, те низ њега висе; кад је попо бацио плуг и рало, у руке прихватио „баштун" ; кад је попу мало парохије, па макар му и цијели округ дали, негледајуЛи на то, колико кућп може урсдно тсосјеЛивати и обслуживати; кад поно п на силу Бога осигурава своје материјално стање и гледа да харачи своје парохијане, а све то на терет своијех парохијана; кад попо врло лако назебе, па му се хоће мало говеђе супе и у ср једу и у петак, да поправи свој нахлађени стомак под свилеиом мантијом; кад попо пошав из куће нешто срдит, клепне свога парохијанина штапом по глави, па му још и свеца псује!!; кад је света црква веома много прописала светаца, те се не може толико дана до подне пропуштати без бијелс кафе за ради служења у цркви. Кад је дакле сад оваки поп , онда мора и ако му се неће, да учи вјешто пропорједати, јер нема онога живога примјера, да води своје парохијане и дјелом стазом побожности и домаћега рада као што га имадијаше стари попо у сукненој хаљини. Попо се сада мора наљутити кад проповиједа с' олтара, а парохијанин виче са средине цркве: „љекару излијечи се сам," „ја немам кад попо чекати, док ти изприповиједаш, јер ми се вал>а старати ђеци за ручак." Необично је парохијанима, кад њихов иопо није с њима срођен и у начину живота, па им је још и зачудо кад виде у попе кућне намјештаје: тавулине, постављене столице, канабета, огледала, Фине четке, застрте собе, у које парохијанин и титорник не може унићи у опанцима, па макар и кокошку носио попу на поклон. Осим овога што сам до сада говорио има између осталога још једно веома значајно што духовнике код народа омаловажава, а то су, доктори, свјетовњаци, који доказују народу, да за болест тјелесну и душевну треба народ Да приступа докторима и апотеци, а наш се народ одприје није познавао с' докторима, него му духовник бијаше јединијем доктором и за душевну и за тјелесну слабост ; и заиста се онда испуњаваше Христова ријеч : Вјера твоја спасетја.

Б -X ИСТОЧНИК