Dabro-bosanski Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 299

жину људи због раскошности и неумјерености у јелу, пићу, одијелу и другим потребама Такве оу прилике завладале код нас, то. лика је љубав наша према интересима и бол>ем будућем животу народном, толико милосрђа има у нашим српским и хришћанским грудима. Па ипак Нш8 согопа1 согопа!; ори§. Челичношћу својом побједило је Српство млоге незгоде, у току толиких година трпећи муке и невоље прекал.ен је и спреман, да гледа синове своје ; који не испуњавају савјесно обвезе и дужности према свом роду, али да их ма и у будућности осуди и жигоше жигом неродол.убл>а. Дај Боже да крајцарско штедовно друштво дође што прије у такву материјалну снагу, да одиочне благотворно дјеловати и остваривати са ПОВОЛ.НИМ успјехом своју замисао ! Нек наше дичне сестре Сарајкиње не раскидају оно коло у које су се својевол.но ухватиле и то не ради просте Формалности и забаве, која не би никаква

добра донијела, него истински схваћајући положај наше сиротне младежи и осјећајући невољан живот сиротних удовица и шихове ђеце. Није дато богатим богаство само ради њиј хова лична уживања, него им је Бог дао, да својим срествима подпомажу свој народ. да дијеле милостињу којима је нужна и који је изгледају, да поштеним дјелом и искреиим доброчинством засвједочавају, да су благодарни Богу ча оном дару, који им је Он дао, па ће таквим правим човјечанским животом и заслужити, да им Отац небески благослови њихов рад и боI гаство, на њима ће почивати благослов и њихова народа; потомци, будући нараштаји ће са синовском благодарношћу у срцу спомињати имена I својих отаца и матера, који никад не жалише, | да од својкх уста откидају по који залогај, само ! да свом подмладку створе сретнији живот и | положе јак и чврот темел. сретнијој будућности. Д. В. Остојић.

Псалом Давидов.

На водама Вавилона, плаче „народ изабран," Сјечајућ' ее свог Сиона, из кога је изагнан.

0 врбама но сред тебе, вјешајући харфе своје, Ми слављасмо име свето, свомоћнога Јехове. А сад ишту од нас тужни, да нам буде вес'о пој, Еј ала је тешко ијеват', у небратској земљи тој. Ако на те заборавим, свети граде Изра-

иља

Нек Бог даде да не имам, нити среће нити миља.

Ако тебе не успамтим, славо наша светих дана Нек' изумру гласи наши, нек' нестане и Јордана. Синовима Едомовим, наномени дан Сиона Кад хтједоше да разоре, зиде нова Јерихона. Благо оном ко уништи, тебе грјешна Вавилона Ко разбије дјецу твоју, о камење Либанона. На водама Вавилона, плаче „народ изабран," Сјечајућ' се свог Сиона из кога је изагнан. Пред виллом, 1 јуна 1890. Љ. Мицикијевић.

з*