Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 416

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

штеници који могу истој одазвати се, —јер смо ми жали Бозке према таким установама били до данас ладни ; а друго пгго је већина свештенства како је познато у таком сиромашном стању, да се ни најнужније уздржавати не може. па ће ■ слабо и ову установу помоћи. Нама је дакле дужност кад се ради о капиталу Фонда, да се обазремо на све стране и да приберемо сва могућа средсгва, како би га што више нодигли. Има много оправдпна начина којим се то постићи може. Од сваклен по мало на ће бити доста. Пословица вели „Зрно по зрно погача, камен на камен палача", тако и овди. Уз основни и редовни улог добро је напоменуто да се капитал Фонда умножава завјештањем и прилогом појединих добротвора и пријатеља ове установе, али је и то требало рећи да таким добротвором може бити сваки Србин и Српкиња, који даду у фонд преко 100 Фор. без разлике свештеничког или свјетовног реда. То је нужно да се у правила уведе, јер сам увјерен да би бпло доста побожни хришћана Срба и Српкиња, из народа, који би сљедовали примјеру нашег првог и највишег добротвора љубЛ јспог оца и Митрополита Ђ. Николајевића, па би притекли у помоћ својим добровољним прилозима овој нашој племенитој установи. Ниђе па ни у овој установи ми се не смијемо одвајати од нашега народа, нити треба да се одвајамо, јер смо сви браћа, сви синови једне мајке отаџбине и једног народа, везани узајмном дужношћу да један другога потпомажемо у свему ђе се нашега опстанка тиче Поред тога има нешто што се опет нас искључиво свештеника тиче, чиме можемо осим улога помоћи установу и увеличати јој капитал, а то је: сваки се од нас без разлике стања и положаја радује кад напредује у својој служби, кад се положајем и чином и званијем узвишава или

кад се од претпоставл,ене му власти за његов рад одликује, па кад је то за нас радост јер смо сви томе наклоњени, и кад се ми усљед такије одликовања и промицања у служби веселимо, да нежалпмо чак у такпм приликама и чаети друштвене чинити. Зар не би тада могли притећи у помоћ и овој нашој установи ? Зар би нас и једног завнлило и суреало у пропаст, кад би у том елучају дали Фонду установе неки извјеени дар успомене ради на то весел,е душевно ? Не би. За то ја бих био миш.кења, да се уведе у правила, да сваки свештеник који дође на парохију наново, или који би постао чланом конзисторије или вјероучптељем већих завода, има платити 10 Фор. а други и трећи 20 Фор. добро вољне таксе у овај фонд , а тако исто да се уведе да и они, који се одликују црвеннм пасом, напрсним крстот, чином протојереја, протосинђела, игумана и архимандрита даду у фонд по 10 Фор. добровољне таксе. То није ништа много за људе који напредују, за њи је и то узвишено и они би то учинили, имајући у виду племениту цијељ Фонда, јер су ријетка такова одликовања у човечијем вијеку, а човјек не треба да живи сам за себе. Уз то јошт имају двије прилике ђе би ми могли уздићи капитал ф >нда. Прва је прилика што би могли установити да се у корист те установе држи у годинп барем једна духовна забава или јавно предавање; чиме би поред материјалне помоћи установи допринијели много и моралне поуке за народ и свештенстЕО у животу и раду његовом, а друга је кад би се уредило да оставл/гпна архијереја, монашког и мирског свештеника, који умре без законита насљедника и завјештања припадне и нешто овоме Фонду, ђз би му име остало у вјечитој успомени. Обадва та начина којим би се капитал мого уздпћи нијесу нп за кога тешки, и они би се могли у правилима увести у рубрици доходака установе.

(Свршиће се.)