Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 424

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

Који год слуша наставу свештеника, тај се удал.ава од свију зала ; који иак чини све по својој глави и неупраља се ни по чијој ријечи и савјету, тај иде путем, који води у ад, — тај се повраћа на своја пређашња безакоља и, тај вазда пропада. Једном ријечи, тко њи слугаа, тај је безопасан и не боји се да ће страдати; јер то је пут Божији, к>јим свештенство људе наставл,а. Ко год презире налоге својих духовних старјешина, тај презире и Бога, који је свештенике мјесто себе на земл.и поставио. Св. апостол Павао казује: „Није добро духовне оце не слушати", јер ћеш их наљутити па. те неће више хтјети на пут спасења настављати ; а свагда је тешко оној лађи, коју њен корманош и управител. пусти, да иде, куд је вода понесе. Мп смртни овдје на земл.и наилазимо на хиљаду мрежа и замки, а на име: на зла друштва, наше страсти и разна друга искушења, која нас често варају; па од тих свију само онај ће се сачувати, који се свега клони и по налозима својих духовних вођа управља се. Ако се догоди, да идући по мрачној ноћи кроз какву дубраву, у којој су многе стијене, кршеви и стрмени, заиста ти, ако си невјешт забасао би, а мозкда и животом I латио, јер твој сам разум и твоја памет одвешће те, да се у какву јаму и провалију увалити мораш. Који своје духовне вође не слуша и њима се не повинује, тога Бог остави, да иде онијем путем, којим је пошао, па ће напослетку виђети докле ће доћи. Не елушати духовне вође, то је као год кад један зао човјек остави свога Бога — Створитеља, па у мјес.то њега моли се идолима, и чини што је њему драго. Уз овај мој данашњи говор, дода ћу још и то, да многи осим што неће да извршују заповиједи својих духовних старјешина, али исти ти и ругају се многоме које чему свештеничком или учитељском. Н. пр. свештенике имате и њима треба, да се предате и онако у правл.ате се, како они паметно налагали будну. Ви сте браћо исто тако у ваше мјесто и учитеља добили и најдрагоценији аманет — вашу дјецу њему сте повјерили, да их он научи и изобразп како најбоље зна, па и ако сте то све учинили, то не би требали, да се паметнијима противите, т. ј. 'како они говоре и раде ово или оно. Овдје вам мислим рећи о том. Ми Срби у Босни, требали би да говоримо по јужном наријечју српског говора и док ми неки говоримо :

дијете, вријеме, сијено, дјевојка, срећа и т. д., дотле други напротив изговарају: дите, липо, вира, дивојка, срића и т. д, па се још ругате нама и грдите учитеља, који тако учи. На то ја говорим вама, која је то глава, која тако нешто мисли ? — Ми, који нешто школе учисмо, нешто свијета прођосмо, да не знамо; а онај који можда нигда у школу завирио није, да он велим, зна, како је право ријечи изговарати ?! или рећи, није тако већ друкчије и т. д. У нашему српскоме језику има три дијалекта или начина говора : источни говори : лепо, бело, дете, сено, свет, леб, и т. д.; западни говори: дило, вира сино, либ, а јужни говори: дјело, бријег, ријека, вјера и т. д. онај, коме се ви ругате. По источном начину говора говоре наша браћа Срби у Србији; по западном Срби западњаци римокатоличке вјере; а по јужном говоримо и треба да говоримо ми Срби православне вјере у Босни и Херцеговини. Овај начин говора баш је и понајљепши, те би ми требали с њим у говору да се служимо и научни и књиге на истом да пишу. Вашијем говором или правије рекући искваренијем језиком ви чините, да вам се људм у другијем мјестима смију и ругају и управ непознају вас, да сте Срби, него те многи за шокца држи. Дакле ми ћемо говорити, да је бо.ке и правије овако, а ви да је тако, па ћемо видпти, како ће на крај бити и ако се ви нама многи данас ругате ! Примјећујем још једну ману, која се међу нама Србима и особито нашијем трговцима одомаћила, а то је, што многи говорећи обичан разговор мијеша у свој чисти српски језик турске неке ријечи и бројеве. То је браћо противно законима језика и ко говори српски, нека је управ српски. Оће ли турски, па ни ту не треба опет мијешати наше српске ријечи. Загато би неки казао : елли бега, или ићи јуз сексен докуз бучук, кад се то може прчво и чисто српски казати : педесет и пет и двије стотине, осамдесет и девет и пб. Ја вам кажем, да би се код паметнији за такав говор замјерили а ви и опет како оћете — тако и радите. У осталом ви сте мене у вашу средину добили зато, да вас на. пут спаеења наетављам, да се дјеца ваша изучавају и т. д, па је и врло потребно, да доста нечега послушате и научпте; а ми ако не би знали, ако не би било ово све овако, као што вам се и казује, онда би ви могли ка-