Dabro-bosanski Istočnik

Св. 11

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр 407

и у заједничкој молитви налазити душенне слатке хране, која ура^а, не оспорно, и братском слогом. Наше цркве и њихово спољашње уре^ење у рукама је наишх општина. Виђети се може, да у случају неуредности одбацује се кривица и на свештенство. Но ја ћу признати само тад, ако свештенство не притеће у помоћ са савјетом. Али, и саме општине у томе гријеше, ако га не упитају или не позову на договор ; јер без разговора неће се доћи ни до договора, као што давно наши стари иотврдише. Руковање са црквеним имањем покретним и неиокретним остаје увијек у власти општина, а са знањем наших свештеника. Ја не тражим да свештеник буде контролор ичији, а најмање црквених општнна, јер је њихов свет и величанствен позив : чувати задужбине наших старих славних српских владара, архијереја и прађедова, чувати их како споља, I помажући их и украшавајући, тако и изнутра бодро пазећи са свештеником да се што-год у њој не догоди, што не би одговарало устаноиама светог православл>а — канонпма и обичајима „српске цркве". Истина први посао, руковаги са имањем, тражи се тачности и доста бриге, па п одговорноети. Није један случај међу нама био да се и труда и муке и тачности полагало, па се опет до размирице и свађе долазило. Колико сам се ја могао увјерити, томе су нриве само општине, које нијесу вјеште, да задовоље свештеника и народ. Оне море бити не расипају црквено имање, па ипак, мало се којој не рекне: „све упропастише". То бива највише зато, што се народу, своме свешшенику не даје рачуна у згодно вријеме и на згодном мјесшу.

Ништа не би било на штету општинама, кад би оне једном у годинп предавале јаван рачун преко црквеног листа о своме раду око цркве и школе, па и са „двери" преко свога свештенмка. Овако шта наше општине не раде, али би неопходна потреба била; колико да се народ као главни нормални контролор задоволш, толико и зато, да једна опшгина, може другој служити за примјер. А овако свак се затворио својим вратима, или се оградио зидом. Црквено-школске оиштине наше домовине, данашњим околностима наћеране су на узајаман рад, ил узајамно потпомагање и на таково тијесно дружење и држање, да читав евијет православни и неправославни види, да смо ми као једна црквено школска општина. Сарајевска, мостарска, тузланска, бањалучка и т. д. бројем и богатством одоше нанријед: то је срећа, али својим уре^ењем, кога ни V мањим општинама не знамо «/ треба, да нам кажу примјер. По уређењу можемо бити једнаки, по раду можемо битп равни; јер, ако не могу бити богат, могу бнтп добар и поштен. Сваки каже, шта ће цркви новац „нема жене нп дјеце да их храни" ; овако велика већина каже, ако не баш сваки. Ову велику већину наших општина треба увести у оне цркве ђе је мало шта чисто н у реду, ђе је свештеничка одежда на сред .;кфа продрта, а „епитрахиљ", готов се за вратом прекинути, ђе иконе нема, ђе је часловац, псалтир и еванђеље једина књига птд. ГНто се тиче наведеног, општнне, заиста слабу пажњу обраћају, те наше цркве изгледају доста „голе", слабо одјевене. То сам примјетио и у најбогатијој нашој цркви, а томе богме само ошптине могу бити криве. Ово је добар знак, да се од сгране општина не обраћа