Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 460

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

а у дуљини од 2'50 цм. Озидана је циглама на свод, а изнутра залијепљена циментом. Управо изгледа она, као какова подземна капелица. Мјесто првашнијех цигала патосана је цијела црквица циментом, по томе је посут ситни пијесак пак онда све избрушено и углађено попут мрамора. Небо ишарано је разнијом шарама, које се на крају над олтарем замијењују мајушним звјездицама. Около површја саме гробнице, леже четири камена ступца на које ће се поставити мраморна пдоча*). За овијем ступцима долази натпис у ширини једнога педља, који гласи : „Обнови 1890., АЕп. и митрополит сарајевски Ђорђе Никслајевић." Све је ово — као што рекох — трошком Н>. Високопресвештенства, а као што смо добро обавијештени, чујемо, да ће се и столови на направити, што би заиста необходно потребно било, јер би тада црквица била донекле снабдјевена свијем главнијем стварима. А сада прелазим на саму свечаност освећења, која је била сасвим скромна и проста. баш море се рећи Фамилијарна. Около подне у суботу, стигли су у нарочитој кочији Н>. В. г. митрополит, са ректором богословије, — који је нарочито дан прије и отишао у Сарајево, да дозове Н>. Високопреосвештенство ; с конзисторијалним савјетником г. протом Пером Петровићем и с протодјаконом """ г. Бошковићем. Испред завода, дочекаше их г. г. наставници са дјацима. Пошто Њ. В поздрави се најприје са наставницима, пак онда са дјацима, пође у собу, да се мало разоноди, пак онда на објед. Послије подне у четири сахата, била је вечерња, на којој су присуствовали митрополит са наставницима и дјацима. Тројица свештеника одслужише вечерњу. Прође и то, а напокон освану очекивани дан освећења, — недјел»а. Уз пркос томе, што је пређашнијех дана лијевала киша из неба, данас је сасвим лијепо вријеме. Управо прољетни дан. Блато се осушило, а ријека Босна, која је усљед великијех вода била изишла из корита и поплавила окружне земље, данас је спласнула тако, да преко ње могу сасвим мирно и без страха превести селађом вијерни, који у приличном броју чекају с ону страну Босне, да се помоле Богу и пол.убе десницу старог Архијереја. Јамачно би их *) Плоча још није готова, пак нам с тога за сада није познато какав ће надпис на истој бити уклесан.

било три пут више, да се нијесу бојали промјенљивог јесенског времена, У јутро тачно у седам сахати започела је јутрења. У девет сахати пође Н> ; Високопреосвештенство са пратњом у цркву. Пред њим ступаху четрдесет и осам дјака, обучени у свећаним хаљинама, поредани у двоврстну, пак њеки носијаху чираке, а неки пјеваху : „Припгк денк св^ктлаго торжествд за њима је ишао г. митрополит са г. г. наставницима. Пред црквенијем вратима дочекаше Њ. Високопреосвештенство три прот .ојереја г. г. Перо Петровић, савјетник конзисторијални, ректор Петрановић, професор Милошевић и протођакон Бошковић, који су скупа са митрополитом тај дан и служили. Чим обукоше г. митрополита, одмах пођоше светити водицу и с њом г. митрополит пошкропи иконостас и нове иконе, које су набављене трошком завода, пак онда у накрст цијелу цркву и побожни народ. Али сад текар дође најзанимљивије, Нзегово Високопреосвештенство, честити старина, нареди да се гробница отвори. Мишљасмо, да ће се опазити, макар на његову лицу каква промјена, кад на једном угледа свој мрачни гроб, а кад тамо, остадосмо зачуђени, гледајућ га како он неустрашиво и управо с неким задовољством ступи к своме вјечном дому, смиренога погледа, пошкропи светом водицом и очита из „Требника" молитву о посвећењу, благим и њежним тоном. Гледајућ такав призор, гану нас помисао, да ћемо се ипак некада морати растати са таковим добрим човјеком и мудрим Архипастиром, коме се заиста неће моћи раван наћи. Гледали смо властитијем очима, како се побожни свијет прогурава сузнијем очима, да се дотакне скута доброга старца — док овај читаше надгробну молитву — пак с овијем отаре очи цјеливајућ га неколико пута. Затијем је текла служба у потпуном реду, која се је тек на подне свршила. Овом приликом нек нам буде допуштено јавно поФалити честитог протођакона г. Бошковића, који је баш изврсно и с некијем поносом извршио своје обреде при служењу литургије. Ђаци су пјевали у кору под руководством г. проФ. Адагића тако, да те је управо заносио милозвучни тон некијех гласова. Особито нам се допало „Достоино" велико осмог гласа и „Царв, ј некесни". Ове године у заводу имаде врло добри| јех пјевача међу ђацима; особито у трећем и