Dabro-bosanski Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 469

Између Крзкаве и цркве тече рјечица ЂавчиЛа, која под Ајловинама — ниже Викоча , сал.ева се у Чајетин]. Кад је било вријеме вечерње, ушли смо у цркву, да се Богу помолимо : За пијевницом пјевао сам ја и г. Тодор Вуковић Фочан. општинар. На пијевници бијаше мразнични минеј, одваљенијех корица. На крајњем лиету написано је слиједеће: „Поздрак от /иже и отка и арс8 ЛА0Л1е ро("ђ)а^ и <иол<е тет)(8 ристанВ ели здраво тетах ирсо ро(ђ)ак нека /ии посалЕ триста да а запопи/и". Поп Тодор ми је казао, да је ово његов ђед писао. По свршетку вечерње, бијаше се подоста скупило Србадије. Почеше се ватре ложити. Почеше се пјесме пјевати а пушке пуцати. Весел,у не бијаше краја! . . . Ја се тада са неколицином шетах около цркве, гледајући, гдје се шта ради. Свјетина једнако долазаше. Почеше се и брави клати, и на ражњу пећи. — Као да је у очи Божића ! Мало не потраја, кад се почеше трести кола од момака и од дјевојака. Почеше се пјевати пјесме: кој' за коло хајд' у коло и крени коло коловађа"". Сутон је био пао на земљу, а два и два гласа уједно се чујаху, разлијежући се на дуго и широко. Коло је играло цијелу ноћ, сад овдје, сад ондје. По крај једног растића, сјеђаше и један средовјечан човјек, који у рукама гусле држаше. Око њега се бијаше окупило неколико стараца те слушаху, како им гуслач гласовито попијеваше српску пјеему, од стара вакта и земана. И један слијепац бијаше се подбочио на штап, па и он — ако и невиђаше гусала, слушаше и наслађиваше се звуком тананијех гусала и пјесмом гусларевом. Кад видјех то призорје, и мени чисто силније срце закуца, те и ја приђох слушати. Гуслар је тако пјевао, да су старци чешће брисали марамом сузе, које им нехотице падаху. Па и мени — вјерујте, кану суза, јер ме узбудише осјећаји према старачким сузама! . . .

Кад је гуелар престао гуслати, настаде разговор, а ја се удаљим и одем на моје мјесто, да спавам. Ноћ је.била похладна, а небо ведро и чисто као стакло, те се виђаху и звијезде, које више нас трепетаху. •Лежао сам до зоре, али спавати нијесам могао, јер ме пјесме и врева сметаху. Кад се зора указа, дигао сам се — разумије се дремован. Пошто сам се умио, пришао сам и сјео покрај ватре. Док се добро расвану, свак бијаше се подигао. Кад је било вријеме јутрењи, уђемо у цркву. Ја сам опет био за пјевницом. Случајно уљезем у олтар, кад на часној трапези, бијаше једна стара књига, широка 4 палца, а дугачка от прилике као средњи псалтир. Подигнем прву корицу и видјех, да је извађен први лист, па се незна одмах каква је књига. Узмем је у руке и станем претурати, те припитам попа одкуд му ова књига. Он ми рече: „Та је књига још одавна у мојој кући, па са црквенијем књигама смијешала је моја дјеца код куће, те је с тога овдје". Како је до његовијех старијех дошло, није ми умјео казати. Замолим га, да је по свршетку јутрење изнесем пред цркву и разгледам, нашто ми он дозволи. По свр шетку јутрење изађем пред цркву и заклоним се за један раст. Отворим опет књигу. На првој корици стоји написано : „Попа ©кћа сиа писмо џаконии . . 8 &ианастирб стбд(еници). ( гиа и кожЕст(Е)сна<ла книга <ианастира СТбдеНИЦЕ ПрИ /10 (ж )и0 КОГТ* Д0/И8 .... Сгие пис/ио ер/ионака ачи Р8(к )И /иа. Испод овога долази грчки потпис. На листу 86. написано је: Грешни (к)"ћ. прочто\ Киа(н) Гео(р)г: Лр^и/иа(ндрнт): Деч : ца(р): ижн(т): и (Т)рона 0 : ©^(р^ кл^кто а\|г/ие, 1745, (1746), нош А (30.) кокц^рЈди^к^к) (се) подписа^ р8ко /И." Чита се: „Грешни к' прочитох Јо(к )ан Георг(и)екић | Дрхи /иа (ндрит) деч (ански), цар(скнА) ов(и)т(мн)