Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 468

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Из цркве, кад еам изашао, већ бијаше се почео купити свијет. Одем опет међу моје друштво и запитам попа, да ии је чуо ; или да л ее зна, кад је и које зидао исту цркву. Тада ће поп Тодор: „Народ прича — шако сам од стааријех ууо, да је ова црква задужбгта славнијех Нема- У ниИа — а Бог зна! Зидали су је они мајстори, гитао и Нљеваљску св. Тројицу. Прича се, чим је ова црква начињена, да су исши мајстори ошшили. на градњу цркве св. Тројице у Нљевљима. Дакле, ова је црква старг/ја него и стари манастир св. Тројица, на Херцеговини и . Можда је овај храм, баш задузкбина Неманића, али сигурно прије није ; јер Неманића су задуасбине, много величанственије и љепше. Па вјероватно је, да је исту цркву подигао некакав народни добротвор; или и сам народ. Но које, да је: Слава му! . . . Прије 40—50 година, у Фочи није било цркве, иии ако је и било, оно се по ћелијама (собама), вршила божествена литургија; па су Фочани, чешће посјећавали овај св. храм, — готово, о свима празничним данима. Из ове су цркве ишли: Јово НроданиД, Филип Јовичић, Тимошије ТомиЛ фочапи, год. 1805. на хаџилук у Јерусалим. Од како се зна — од преко 150 година, у овој су цркви служили свештеници КандиЛа кољено , и били су по реду: поп Јово, пои Томо, тгоп Јово, иои Тодор, иои Лука, тет Јово, и садашњи, поп Тоцор КандиЛ. Ова је црква удал>ена од Фоче подобријех 5 сахати, а од Пл>евал>а до 12 сахати. Политички ова црква спада нод пљеваљ. ски пашалук, но пошто је свештеник у Фочан. котару, то иста црква припада, под нагледање Фочанског нротопрезвитерата. До ове године (до љетос), ова црква није имала никакве управе, а љетос је намјестио сриску оишшину, митрополит Серафим Леровип; и то за пресједника : г. Тодора КандиЛа, пароха ; за потпресједника: г. Рггсшу X. ВуковиИа; за чланове: Михајила АрсенгтјевиКа, Нчколу НеригимИа и Лазара ДамјановггЛа. Ова општина стараће се, о поправљању цркве, о набавци црквенијех утвари, о приходу и расходу. Црква је врло запуштена, но надати ее у садању ново-изабрану општину, да ће настојати,

да што прије поправи овај — готово срушени храм, који се поносито уздизао неколике стотине годин I; који је примио и прима у своју средину, вијерне јој поданике, те их напаја духом духом срискнм, духом иравославним. Дал»е се надам, да ће иста општина — или која била, настојати, те кад буде могуће иодигнути уз цркву и сриску школу, да се оближња — сељачка дјеца уче науци, да не остају до вијека — код очијгу. без очију, код језика без језжа : „Нек их грије српска жеља, Нек их учи српска школа; Нека српски синци буду, Па ће вишњем — бож'јем суду, Много више спремни бити, А незнање тад' се скрити, Које данас, нас обара, Од богаства „ништа ствара" .... Ето што је многа сиња, Гола, боса сиротиња. Све се више код нас рађа : Мржња, туча, борба, свађа итд. МОП. Јадно је и срамотно за нас, што у коме год селу, треба, да буде сриска школа , на њихово су мјесто заступљене комуналне школе! . . Прогледајмо очима! ... . П1то ми можемо сами учинити, да нам ва.ћда други помаже, и да од другога чекамо помоћ. Сви ми знамо, што су нам стари рекли : „свак нек се узда у се и у своје кљусе". Сви то знамо и још много нешта, али ево муке, кад нећемо, да то испуњавамо . . . ! Па хвала Богу и честитој влади, кад нам је слободно подизати школе, онда пренимо се и ми из мртвила, па: „ Подижимо дјеци школе, Нек се дјеца осоколе. . . На рад, нек смо људи ! Драги читаоче! Опростићеш ми, што ја — у моме нутопису чешће оступам од описивања, те прелачим на друге ствари. То чиним, јер кажем оно, што ми на срцу лежи. Према цркви пружила се планина г Михол>а и , која се романтично протегла, до близу планнне „ Ковача". Још према цркви налази се село Кржава.