Dabro-bosanski Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 443

вјврујућнх, нузкни су били састанци —- под називом васељенски и помјеени сабори, и ти своје поријекло воде још од Христових апостола. Без тога није се могло велико друштво црквене заједнице усавршавати, — нпјесу се могле разне мане и јереси тријебити ни исправљати. Па у колико је то изискивала потреба велике религиозне заједнице, у колико ни друга друштва на земљи и држави једној не могу опстати, ако се неће у неко одређено вријеме скупљати и ријешења доносити на све оно, што у корист једнога друштва или задруге иде, у толико ни црквена јерархија не моисе напредовати без такових састанака. С погледом на ту потребу, коју кратко овдје истичем, обнашло се да и наше српскоправославно свештенство у Босни и Херцеговини треба да има своје састанке, који су названи именом „свештеничких сједница". Нашему свештенству у овим покрајинама, не достаје довол.на знања и спреме, да би својој светој, али и мучној задаћи одговорити могло. Већина нас је, који теоричног школског знања нијесмо имали прилике докучити; а што који и зна то је научио приФатно код неког мањег учитеља, свештеника или неђе у ком манастиру. Ми нијесмо криви, што су нам такве прилике у претпрошла времена сметале, и то с разних страна, па нам за то ни замјерати не треба. Неће дуго времена протећи, ми ћемо сви старији помријети, а мјеста наша попуниће људи, који се данас — Фала Богу — више изучавају и ти ће доносити у своје парохије више знања, само би требало да узимадну ону лубав и истрајност, ону смјелост и пожртвовање, које и стари свештеници имадоше, дјелујући за вјеру и народ свој у онијем мучним временима, и до краја остајући вјерни својој цркви, вјери и народности српској. Ми имамо данас нашу рељевску богослоаију, у којој дјелају проФесори њени, људи испитани и оспособљени, људи искусни и ваљани. Осим тога, тврд и редован надзор над тим заводом води в. з. влада, наша високопр. Конзисторија са Бзеговим Високопреосвештенством Господином Митрополитом, и, колико се до сад увидити могло, из тога завода излазе свјесни млади људи, којима треба још познати људе, испитати прилике, проучити околности, и према свему томе свој рад као будући свештеници да удесе, па

се онда, с Божијом помоћи, нећемо бојати за вјеру, нећемо стрепити од онијех, који би хтјели, да нам наше светиње дирају и прађедовске аманете крње. Тијех нових свештеничких кандидата, има неколико, који су свршили рељевски завод, но како данас нзгледа, тај је број врло мали, те су нам за то многе парохије празне а српске вјероисповједне школе све једнако попуњавају се странцима •— учитељима. Из наведенога види се, да би нам дуго било чекати, док се у свој цјелини својој наше свештенство знањем просвјетли и зближи, па да тек онда почињемо радити, а данас да стојимо скрштених руку, за то су међу нама још од прије засновате „свештеничке сједнице", које ће у неколико моћи послужити као мала школа старијем свештенству, а млађему ће дати полјета, да своје знање не држи закопано, него ли да га употрјеби на корист цркве и народа. Ја мислим, да нема тога брата свештеника, који би, ако ће зрело да мисли, могао казати, да су нам с.вештеничке сједнице излишне. Та, стара му мајка, да ништа друго нема ту радити ни вијећати, него ли само, да се тако на једном мјесту састанемо, видимо, за братско и јуначко здравље испитамо и о нашим иотешкоћама коју рекнемо; па ето само то чини, да се против наших сједница не може говорити; па, ако још преставимо себи дужност, коју смо с Христовим бременом на себе узели; ако схватимо нашу тешку одговорност према Богу и властима; ако на послетку, увидимо и друге потребе вјерске и народне, чему ћемо само братски и сложно удружени у неколико моћи задовољити, онда се ни мислити неда, да је ко од нас против тијех еједница! Сад, кад то све знамо и видимо, онда, браћо, сложно сви на рад! — а да би тај рад могао имати реда, да би се могло знати, шта се све у тим нашим сједницама претресати има, то се обналази за нужно саставити оваки П р о г р а м. Тај програм идгао би се односити: а) на нас саме свештенике, б) на цркву и школу нашу српску и в) на народ наш. I. Свештенство би имало у својим сједницама: 1) Водити своје послове и договарати се о I вршењу свештених обреда, па гдје се примјети