Danas

Zivot ni na nebu ni na zemlji

Zlatica Poaović . uvmvnica šahačkoz Narodnos vozorišta

Zlatica Popović, diplomirani profesor književnosti, upravnik je Narodnog pozorišta „Ljubiša Jovanović“ iz Šapca od 1983. godine. Kolektiv sa 42 zaposlenih radnika (19 glumaca] ove pozorišne sezone izveo je četiri premijere. Upravnica svojim najznačajnijim doprinosom pozorištu smatra, iako je za vreme njenog mandata obnovljen deo zgrade izrađene 1933. godine, a Šapčani su bili jedni od najuspešnijih na Susretima „Joakim Vujić“, stvaranje kvalitetnog glumačkog ansambla. Na koji način motivišete glnmce da dođn i ostann n Sapcnl Jesn li ~gostnjnći“ glnmci česti n podelamal - Ova kuća nije imuna od nekih uobičajenih stvari. Kada sam došla u pozorište, daleke 1983, zatekla sam mali broj glumaca i poprilično rasulo. Moje opredeljenje bilo je da stvorimo moderno pozorište, da glumce imamo u ansamblu. Glumci dobijaju redovno lične dohotke, plate su kao u svim pozorištima, sve ostalo je moj deo posla. Uvek, kada možemo repertoar pravimo s našom podelom. Naravno, ukoliko se pozorište dogovori da radi neku predstavu, a da nema glumca, sigurno je da će tražtti nekog iz Beograda. Miša Janketić je 1990. igrao u ~Profesionalcu“ Duška Kovačevića, u „Urnebesnoj tragediji" su gostovali Sonja Jauković i Miki Krstović. Međutim, mi nemamo krizu publike, nemamo potrebu da je ~uvlačimo“ na neko ime. Ovo pozorište i ovaj grad organizatori su Svečanosti_„Ljubiša Jovanović", i tada Šabac vidi sve najbolje predstave koje su se dogodile u našoj zemlji. Ko odlnčnje o repertoaru pozorišta? - Pozorište nema umetničkog direktora, ni dramaturga, sve sama radim. Pokušavam da, kada radim repertoar, glumcima ponudim uvek nešto novo. Obično se nađem s rediteljem, ako nam se oboma tekst dopadne, onda se taj tekst radi. Ti dogovori s rediteljem traju dugo. Recimo, Ljuboslav Majera i ja smo se odmah posle najnovije premijere dogovorili da se čujemo sledeće sezone. Velika je odgovornost na vamal - Nemate iza koga da se zaklonite. Ako projekat uspe, rekla sam glumcima, „onda je to vaša pobeda, ako padne, onda je to moja greška". Pokušavam da se u po-

zorištu zna ko šta radi i ko za šta odgovara. Koliko treba nekoj predstavi da „izigra" u vašem pozorištu? - Na repertoaru je trenutno 15 predstava. Blizu smo 100. izvođenja komedije „Život je lep“ Reja Kunija, koji je ovim tekstom ušao u naša pozorišta. „Mandragola“ i „Ćelava pevačica" su blizu 50. izvođenja. Predstave, inače, ne skidamo pre 40. reprize, osim ako smo primorani izostankom glumaca. U junu, na kraju sezone, skinućemo neke predstave da bi produkcija mogla makar dva puta da se obrne u toku meseca. Igramo svako veče osim vikendom, ali se tada dogodi da neko gostuje ili mi putujemo s predstavom. Za vas kažu da ste jedan od najuspešnijih upravnik u pozorištima Srbije. Negde ste rekli da razmišljate o povlačenju. Da li strahujete šta će se dogoditi s ovim pozorištem posle vas i s vama bez pozorišta? - 1 posle 15 godina izuzetno mi je stalo do priznanja pozorištu. Kao žena sam morala mnogo više da radim, poslove sam završavala u pozorištu, ne u kafani. Pre nego što sam došla u pozorište, bila sam upravnik biblioteke i to je bio miran period života. Dolaskom ovde sva su čula bila žestoko angažovana, naročito đavolsko - da se obezbede pare. Namerno ne kažem sredstva jer su pare ono što sve pokreće. Na-

pustila sam pozorište jedno kratko vreme ali sam tada shvatila da je ono, pored porodice, moja velika Ijubav. Pokušavam da se svi u teatru lepo osećaju, pokušavam da ga sačuvam od svega što bi ga moglo isprljati. Izuzetnolepo sarađujem s mladim Ijudima, volim njihove entuzijazam i snagu. Kada budem osetila da nemam snage za nešto novo prepustiću nekom mladom čoveku da krene da „talasa" kao što sam i ja počinjala. Dugo se govori o novoj organizaciji a pozorištima? - Pre desetak godina, tada je postojao Odbor svih organizatora pozorišnih festivala, govorilo se da je veoma značajno da se na nivou republike stvore, proizvedu, standardi i norme za pozorišta. To niko nije prihvatio iz razloga što to obavezuje osnivača, grad, opštinu ili republiku. Bilo je prebacivanja odgovornosti ili neodgovornosti za stanje u pozorištima na državu. Pozorište je imalo nesreću da kada je država prestala da ga finansira upravnici budu naterani da jure pare. U pozorištu se ne može reći da nema sredstava za predstavu. To je stajanje, to je zaustavljanje točka zamajca - opasno je. Odgovornost mora da postoji, da se pozorište ne prepusti stihiji, sponzorima, darodavcima. Neki put pomislim da bi ga trebalo staviti van svega, ni na nebu ni na zemlji, da živi svoj život.

Srđan Popović

Imitacija rata

Kako je Džordž Orvel, pre više od pola veka , gledao na sport

Uvek se zapanjim kada čujem Ijude koji govore da sport stvara dobre odnose među narodima i da, samo kada bi obični Ijudi imali priliku da se sretnu na fudbalu ili kriketu, ne bi više ni pomislili da se sretnu na bojnom polju. Cak i ako ne znamo iz konkretnih primera (recimo Olimpijske igre 1935.) da medunarodna sportska nadmetanja vode ka orgijama mržnje, to bismo mogli zaključiti izsamih osnovnih postavki ovakvih đogađaja. Gotovo sva sportska zbivanja danas su takmičarska. Igraš da bi pobedio i igra ima malo značenja dok ne daš sve-od sebe kako bi pobedio. Na seoskoj poljani, kada se podelite u dve grupe i kada nisu uvučena lokal-patriotska osećanja, moguće je igrati samo radi zabave i vežbanja, ali čim osetiš da ćeš ti ili tvoja grupa biti osramoćeni ukoliko izgubite, javljaju se najdivljiji borbeni instinkti. Svako ko je igrao makar samo školski fudbalski meč, zna to. Na medunarodnom nivou sport je otvorena imitacija vodenja rata. Ali, nije najbitnije ponašanje igrača, već stav navijača i, iza navijača, ponašanje nacija koje su spremne da potpuno pobesne zbog ovog apsurdnog takmičenja i zaista veruju - makar to bilo samo na kratko - da su trčanje, skakanje i šutiranje lopte pravi pokazatelji nacionalnih vrlina. Prevod: Zoran Nikolić, jun 1998.

Nagrade Borislav Pekić

Nagrada iz Fonda „Borislav Pekić“ juče je u Udruženju književnika Srbije dodeIjena beogradskim piscima srednje generacije Ljubici Arsić i Milanu Đorđeviću za romane „Ikona“ i „Ruševina“. Članovi žirija su naglasili da je osnovno merilo za dodelu ove nagrade estetsko i da je žiri težio da podrži pisce koji se nalaze pred osetljivim korakom u svojoj karijeri, što je predstavljalo izuzetnu teškoću obzirom na veliki broj kvalitetnih dela. Ovogodišnju šestu po redu nagradu obezbedila je Donacija Borisa i Slobodana Vukobrata i ona „predstavlja najneposredniji i najstimula-

tivniji podsticaj mlađim autorima", rekao je akademik Predrag Palavestra. Ljubica Arsić u svom pisanju koristi osnovne topose ženskog pisma; igru, zavođenje, Tjubav i čežnju, koje nije napustila ni u najnovijem, nagrađenom romanu, priči o muško-ženskoj dijaboličko-svetačkoj prirodi umetnika (obuhvata period života Laze Kostića). Milan Đorđević, pesnik, prevodilac i romanopisac, autor je pet zbirki pesama. U svom romanu „Ruševina", zanimljivo građenoj priči od 24 poglavlja, bavi se tragičnom propašću beogradske građanske klase. A. G.

FOTO: ROJTBES

Milano, 30. jun

Top model Naomi KarnpbeL u modelu Danija Versaćea (kolekcija „Proleće-Leto 99“).

18

Četvrtak, 2. jul 1998