Danas

Sto dana košmara

Ove nedelje

Piše:

Ivan Torov

Neko bi rekao da je sama sudbina htela da se u nedeIji, u kojoj srpska vlada „narodnog jedinstva" ~slavi“ svojih prvih 100 dana, dogodi još jedan monetarni udar na nacionalnu valutu. Eksperti su, međutim, izričiti: nema tu nikakve sudbine, reč je o svesno organizovanom režimskom potezu da se, u krajnjoj finansijskoj oskudici, namakne bar deo para za predstojeći otkup pšenice. Ako i nije žito, biće penzije, ili enormno povećanje troškova za vojsku i policiju zbog Kosova, što ni za dlaku ne menja suštinu priče. Srbija je 24. marta, posle vremenski rekordnog preganjanja i međustranačke trgovine, dobila vladu kakvu je i tražila na prethodnim izbori-

ma, a ona je, pak, pokazala rezultat koji se od nje i očekivao. Reći danas, nakon tri meseca, da je Marjanovićev kabinet bio neuspešan značilo bi, u najmanju ruku, da smo u vreme njegovog ustoličenja verovali da je spreman da se uhvati na pravi način u koštac sa stvarnom situacijom. Sa problemima koje je upravo ta vladajuća matrica godinama unazad stvarala i brižljivo ih uvećavala. "Podvizi" koalicije Vlada je postigla efekat koji se od ~crveno-crne“ koalicije prognozirao i koji je bio njen primarni cilj: stvoriti u Srbiji ambijent haosa i konfuzije i u takvim okolnostima uspostaviti, u suštini, jednu osamostaljenu, neodgovornu i nekontrolisanu

vlast. Najveći doprinos prirodnog saveza socijalista, julovaca i radikala je prvenstveno u tome što je vrlo efikasno sprečio svaki pokušaj demokratskog i tržišnog preoblikovanja Srbije, intenzivirao žarišta dezintegracije i Srbije i Jugoslavije i tako postao snažno oružje u rukama jedine prave vlasti - dedinjskog bračnog para i njegovog najbližeg okruženja. Nabrajanje ~podviga“ koalicije „narodnog jedinstva", s jedne strane, bilo bi zaista gubljenje dragocenog novinskog prostora (ko još ne zna šta se sve u Srbiji za tri meseca dogodilo), a, s druge, opet, ponajbolji indikator kontinuiteta jedne razarajuće politike. Trebalo je biti izuzetno vešt, ideološko i vlastodržački ortodoksan i uporan da bi se stiglo do sadašnje slike stanja u Srbiji i Jugoslaviji; posle kraćeg postdejtonskog zatišja i probuđene nade da rata više neće biti, ponovo smo na ratnim stazama. Kosovo, koje se do pre samo nekoliko meseci još moglo videti iz Beograda, sada je toliko udaIjeno da je takoreći Sizifov posao i naslutiti rasplet koji bi bio prihvatljiv i za i za Albance. Mesecima se simulirala spremnost na „bezuslovni dijalog“ i „političko rešenje", a na terenu činilo sve da se srpsko-albanski konflikt radikalizuje do ratnog

obračuna, da se jedna, u početku, marginalna ekstremna albanska grupacija pretvori u snažan i (nejkontrolisani vojno-politički faktor, da jedna dugo godina dominantna, ali relativno umerena opcija (Rugovina] postane sporedna i nastoji da spas potraži u sopstvenoj militarizaciji, odnosno prilagođavanju Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Sa današnje vremenske distance, posle svega, svakom zabrinutom čoveku se postavlja glavna dilema - šta je bila osnovna namera režima: sačuvati Kosovo ili preko Kosova sačuvati svoju vlast. Ako krajnje opasno zaoštravanje kosovske stvarnosti kod običnih Ijudi izaziva, razumljivo, različite emocije, pa čak i povode da se ~u ime naroda" Kosovo pretvori u „patriotski" rimejk Hrvatske i Bosne, rušenje svih mostova sa Crnom Gorom ne ostavlja nikakve dileme oko pravih motiva i namera Miloševićeve politike. Pragmatično bekstvo Mila Đukanovića iz zagrljaja rigidne i konzervativno-dogmatske recepture vladanja iz Beograda, kao i dvaput uzastopno odbijanje većine crnogorskog stanovnitšva (na predsedničkim i prlamentarnim izborima] da mu stariji brat nameće gubernatora i stil života i razmišljanja, označili su etapu übrzanog razgrađivanja antibirokratskog modela vladanja, Miloševićeva Srbija se našla u pravom čudu, nespremna na takav prkos, pa zato ne iznenađuje što nijedan njen marifetluk (blokada saveznih organa, izbor Bulatovića za saveznog premijera, krađa crnogorskih deviza, osporavanje i nepriznavanje ishoda izbora] nije dao očekivani rezultat. A to, opet, ne znači da nastupa faza otrežnjenja i prilagođavanja okolnostima. Sve ukazuje na procenu da je Beograd spreman na nove mere ne bi li zaustavio razorno dejstvo crnogorskog virusa i stvari

vratio na početak iz „slavne" 1989. godine. Cinizam vlasti U tom kolopletu gotovo nerazrešivih konflikata sa Kosovom i Crnom Gorom sve ostalo iz bilansa „patriotske" koalicije izgleda, na prvi pogled, marginalno, a u suštini, jeste pravi odraz njene sposobnosti da redovno učini vanrednim, relativno normalno - nepodnošljivim. Nazivati državu, koja je prema Kosovu u neproglašenom ratnom stanju, prema Crnoj Gori u hronično neprijateljskom odnosu, koja je takoreći pred finansijskim bankrotstvom, stabilna i stamena (Dačić), jeste svojevrstan cinizam, ali je ovdašnji mentalitet takav da režimsko prekrajanje istine prihvata kao nešto sasvim logično i normalno. I zato će se, pre pripremiti za rat i sa Kosovom i sa Crnom Gorom, i za ponavljanje hiperinflatorne „93“ i za život bez plata, penzija, minimalne socijalne sigurnosti, perspektive, prilagoditi ambijentu dodatnih međunarodnih sankcija, za novo dugogodišnje izgnanstvo iz razvijenog demokratskog sveta, nego što će pokušati da i sam nešto promeni. Makar da počne da razmišlja da razloge za sopstvenu nesreću ne treba tražiti isključivo izvan ovih prostora. Najžešći kritičari Miloševićeve vlasti imaju ovih dana običaj da kažu da gotovo nema primera da jedna vlada za tako kratko vreme obnovi stare i otvori toliko novih frontova i žarišta, stvori sebi i, naročito, drugima toliko problema i trauma. Prirodna Ijudska žeIja za optimizmom u ovim vremenima i okolnostima koje je proizveo režim, i pored najboIjih namera, gubi bitku pred sumornom činjenicom da je dosadašnja politika dovela u pitanje i sam opstanak Srbije i Jugoslavije i naroda u njima. Ova vlada je u tome bila više nego uspešna, zato se i naš košmar nastavlja, bez prave prilike da se iz njega uskoro probudimo.

Rećl ctanas, nakon tri meseca, da |e Marjanovicev kablnel bio neuspesan znacilobbri r u najmanju ruku, da smo u vreme njegovog usfolilenja verovaii da je spreman da se uhvnti na pravi nalin u koštac sa stvarnoiii siluacsfom. ¥iadii je postigla efekat koji se od crveno^crne k©oiicl|e prognozirao i Scoji |e bio nien prlmariii ciijs stvorifi w Srbip ambijen« haosa i konfuzije i u takvim okoinostima usposfaviti, u suštini, jednu osamosfaljenu, neodgovornu i iiekonfr@iis«ii« viasf.

Fenjer

Gost urednik: MIOMIR GRUJIC FLEKA

strane 16-17.

Subota - nedelja, 4 - 5. jul 1998

9