Danas

Jedna nedelja u junu

Dragan Velikić

Ako jednom kroz pedeset godina neki čitalac novina bude listao dnevnu i nedeljnu štampu poslednje dekade dvadesetog veka, tada, ko zna koje bivše Jugoslavije, shvatiće da se nedelje, meseci i godine nisu mnogo razlikovale u tom trusnom podmčju, da je svaki sleded dan bio gori od prethodnog, i da se neko priželjkivano normalno vreme premeštalo uvek za onaj, jedan, nedostižni korak u oazu, koja kao većina oaza u pustinji beše fatamorgana. A građani ko zna koje bivše Jugoslavije, žedni normalnosti, teturali su napred, svesni da se po svemu što čini njihov život kreću unatrag. Ali, nada je uvek postojala - tanka trska na koju se disalo. A ta trska u poslednjoj dekadi dvadesetog veka za mnoge je Beogradski krug. U petak, 19. juna još jedna sesija Beogradskog kruga na temu: Postdejtonska Srbija tajne odgovornosti. Odazvali su se odgovomi. Mehaničari režima bih su, naravno, odsutni, ne nalazed ni dozu pristojnosti da svoj izostanak opravdaju. Međuhm, budud da su oni odgovomi samo narodu, dakle, nikome, jer za njih je imenica “narod” tek stilska figura, oni se nemaju kome ni pravdati Istog dana, samo uveče, još jedna trska na koju se diše - nedeljnik Vreme proslavio je važan jubilej; 400 brojeva. A onaj imaginami dtalac iz budućnosti nalaziće u srpskim novinam iz juna 1998. godine fotografije roditelja kako dežuraju

ispred kasami širom Srbije ne bi li nekako sprečili režim da njihove sinove prilaže na žrtvenikjedne sumanute pohtike. Zanimljivo je da tvorac srpskog ratnog čuda, Slobodan Milošević, takođe sina za vojsku imade. Samo je Marko vojske oslobođen, navodno je psihički nezreo, ih nestabilan, kako je svojevremeno pisalo u novinama. Međutim, to nikako nije razlog da se glasu domovine ne odazove, jer ni njegov otac nije baš neka zrelost, još manje stabilnost, pa ipak več deset godina vodi jedan narod, i jednu kaku-takvu, ali ipak državu. Bilo bi zanimljivo opet intervjuisati moguće predsedničke kandidate iz prošlih vremena, da kažu koju pametnu reč povodom rata koji se na Kosovu polako razbuktava. Naravno, nesuđeni predsednik Srbije, Bogoljub Karić, imao bi sigurno nešto da priloži, ih makar da ponovi iz nekog intervjua kako bi to on da je na vlasti. Taj večni “kagerauša” srpske politike, dubler-samuraj metohijske škole, možda bi našao rešenje za Kosovo. Neverovatno je sa koliko površnosti inaivnosti, opoziciona štampa pronalazi svoje “havele”, kao da se radi o “drugima”, a iz iskustva znamo da “đrugih” nema, da su u Srbiji stalno onTjedni”, samo ponekad za narodnu svetkovinu maskirani u “druge”. Ni opskumi vizionar Karić nikada nije bio “drugi”, več lažirani begunac iz stada onog Prvog nad prvima koji je trebalo da parira opozicionim “havelima”. Nedelja pre podne, 21. jun. Niz tramvajsku prugu u Dušanovoj uhci umorno kora-

ča radnik sa kantom ulja i nekakvom metlom na čijem vrhu je krpa. Na pragu 21. veka, u centru jedne metropole, obavlja se radnja davno zaboravljena u ostatku sveta. Jer, taj radnik krpu kvasi u kanti i onda metlom prelazi po tramvajskim tračnicama. Ako pruge nisu brze, makar da budu dovoljno masne. Ponedeljak, 22. jun. Odlazim u poštu po izlaznu taksu. Kada plativši taksu zatražim od službenice potvrdu o plaćenoj taksi, ona mi drsko kaže da se nikakve potvrde o plaćenoj taksi ne izdaju. Naravno, kao neizlečivi misionar, počinjem da joj objašnjavam kako za sve što se legalno plati mora da se i potvrda dobije, da mi je potvrda potrebna, da bih tamo, u inostranstvu, pravdao troškove. Nekada je bilo lako, jer je uvek jedan primerak ostajao onome ko izlaznu taksu plaća, budući da se formular o plaćenoj izlaznoj taksi izdavao u dva primerka, jedan za carinika, a drugi za građanina. Međutim, sad se država dosetila i ne ostavlja trag o svom lopovliku, jer se formular o plaćenoj izlaznoj taksi izdaje samo u jednom primerku koji nestaje u lavirintu režima onog časa kada se prelazi državna granica. Onaj original ostao je u pošti koja ga dostavlja carini, i tako se trag jednog državnog lopovluka parexelan.ce u potpunosti gubi. Međutim, sledećeg dana, u utorak, čitam u novinama kako je otkriven ukradeni holandski transporter u redovnom voznom parku MUP-a Srbije.

Transporter je zaplenjen u Bosni. a posle tri godine izronio je na Kosovu sa novim oznakama. Međutim, ništa iz lopovskog zanata nije skandal u Srbiji, gde i ministri voze “oslobođene” automobOe. Pa, ako se mogu krasti vojni transporteri, zašto se ne bi mogli krasti penali. Posebno, kada nam sude Dand. Ljubitelji fudbala još uvek se sećaju izmišljenog penala na Svetskom prvenstvu u Španiji, kada je danski sudija na utakmid Jugoslavija - Španija poklonio penal domaćinima, Špandma. Na tekućem svetskom prvenstvu u Francuskoj, u utakmici protiv Nemačke, danski sudija prevideo je penal nad Mijatovićem. Uostalom, nerešeni rezultat protiv Nemačke, u času kada je pobeda bila više nego izvesna, još je jedna pouka našim fudbalerima da utakmica traje 90 minuta. A što se sudije tiće, posebno po nas kobnih Danaca, setimo se šta kaže u svojim putopisima Crnjanski; "U Danskoj je veliko samo more”. Pa, zašto bi onda čekali da veliki, na nivou svog zadatka, budu fudbalske sudije iz Danske. Uostalom, još je Šekspir utvrdio da je tamo, u Danskoj, nešto trido. Jedino je malo neukusno, da u ovom času, o traleži državnog porekla, mi izričemo dijagnoze. Jer, mi smo oni koji ni svoju domaću, požarevačku goropad, još uvek nismo ukrotili. A da li će baš sve biti “dobro što se dobro svrši”, o tome će znati više od nas onaj imaginarni čitalac starih srpskih novina kroz pedeset godina.

Fenomeni pamćenja

Miodrag Rackovie

Bilo s koje strane da počnem, priča o Aleksandm Lurija ima onaj trpki ukus nesreće, koju nije birao, i koja se nadvila nad njega, dajući njegovoj sudbini sasvim osobeno značenje. On je bio jedan od tvoraca i učitelja neuropsihologije, u svoje vreme toliko poznat, da je engleski psiholog Oliver Saks govorio da je. kada je primio pismo od ovog naučnika, bio ođuševljen, kao da su se javio sam Frojd! Jednoga dana, dvadesetih godina - tako teče priča u zbiiji - mladom sovjetskom psihologu Aleksandru Lurija, došao je u laboratoriju jedne moskovske bolnice, Solomon Šereševskt, čovek od svojih tridesetak godina, pomalo zbunjena i nesabrana izgleda, žnmalist po zanimanju, kao sa sam predstavio. Na pregled ga je poslao njegov glavni urednik, smatrajua da s njim nešto nije u redu, da je njegovo pamćenje, pomalo neobično. Lurija mu je postavljao liste rea i brojeva, svaki put sve duže, koje je Solomon ponavljao bez i najmanje greške. Fantastična memorija Šereševskog, koji je umro 1%7, deset godina pre Lurija, sastojala se u začudjujućem kretanju, spoju složenih asocijacija. On je, daleko više nego što je Rembo mogao i pretpostaviti, samoglasnike video u bojama, za njega je A - bilo dugo i belo, I - udaljeno toliko da se ne da opisah, a isto tako, ako ne i složenije vizije, rađjale su se sa brojevima: 1 - je bio sasušeni i uznosit čovek; 2 - nasmejana žena; 3 - pogruzena, tužna spodoba... To je bila složena forma vizuaL izadje govora, i njegova značenja. Prema svedočenju Lurija, kod Šereševskog nije postajala čulna gtanica, izmedju vida i sluha, izmedju čula mirisa i ukusa. Na poseban je način pamtio spisak reči: on bi ih transformirao u slike i lokalb'ovao u jednu moskovsku ulicu, u dugu aveniju Tverskaja, polazeći od trga Majakovski, i otuda mu nije bilo teško da, polako, gotovo peske,

prodje tu u&ureči. Isto tako, Šereševski je mogao da ponovi tekst na jeziku koji nije razumevao i da ga čak reprodukuje i posle četmaest godina! Šta uraditi sa takvim pamćenjem? Ono je neplodno, i strašno, muka prostora koji je pretrpan, koji se ne prazni. Šereševski je napustio svoj novinarski posao, da bi se pojavljivao u drkusima i mjuzikholovima, ponavljajud brojeve, unapred i unazad, u ogromnim količinama, ili već zapamćene tekstove, na udivljenje gledalaca Njemu je bilo apsolutno nemoguće da čita bilo koju knjigu, a da se pri tom ne seća već prodtanih tekstova. Čak nije mogao čilati, dok jede,jermuse ukus hrane vezivao sa ukus teksta. Sadadolazi obrt kakav jedino nude stvame priče.

Luriju se, 1937. godine, javlja ofidr Crvene amiije koji je, usred ranjavanja u glavu, izgubio pamćenje. Sveštopos tofi u mom pamćenju izmeštenoje, opisao je sam Zasedski svoje stanje, izgbbljeno, u kriiđinama, bez ikakua reda. 0 tome govori u jednoj priči, gotovo pikarskom romanu, na tri hiljade strana, koje je pisao i ispravljao tokom tridesetogodišnje borhe da dovede svoje pamćenje u red. I Lurija priča o njegovoj sudbini u delu pod

naslovom Čovek čiji svet pliva u komadićima, kao što je i o svo[im iskustvima sa Šereševskim napisao knjigu Cudesno pamćenje. Osim ovih, Lurija je objavio mnoge naučne tekstove, čiji značaj nije prešao granice Sovjetskog Saveza. On je bio izmedju ta dva pola, izmedju savršene memorije i potpune ispražnjenosti pamćenja, kao da simboliše ovaj vek, u kojem su i pamćenje i zaboravljanje, gotovo u haotičnom neredu, u krhohnama. Pos 1 e smrti, 1977. godine, objavljeni su njegovi poslednji radovi, u Americi, pod nazivom The Making of Mind /Stvaranje uma/, što je u biti njegova au]obiografija. Šta je, najzad, ostalo od ove neob i č n e ličnosti?. Nažalost, ništa, ili veoma malo; nauka o sposo-

bnos t i m a mozga je uznapređovala, aparati za njegovo ispitivanje su usavršeni, tako da silaze u samo središte tog Ijudskog kosmosa. Pred smrt, Lunja je želeo da zavešta svoju biblioteku univerzitetu u Moskvi, ali su ga odbili, jer nisu za nju raogli da nadju mesta. Nikakva uspomena, nikakav trag ne postoji u Rusiji, koji bi čuvao uspomenu na ovoga meobičnog naučnika.

Sudbina Aleksandra Lurija je značajna što, u malome, u naznakama, predstavlja suštinu našeg veka, ne toiiko kao priča o naučniku koji je zaboravljan i čija su istraavanja, usled brzine naučnih otkriča, danas zastarela, i zaboiavljena, već što je. zajedno sa svojim padjentima, upravo bio u žiži fenomena pamćenja i zaboravbjanja, kao bolesti, kojima se odlikuje i ovaj vek. Jeste, subina Aleksandta Lurija je zanimljiva, ali i povezana sa sudbinom njegm.'ih padjenata. Tako, na primei, slučaj Serešev'skog pokazuje koliko je bila duboka Remboova intuidja, to pesničko pronicanje o koiespondendjama, o samoglasnicima koji mu se prividjaju, u bojama. Zasedski, opet, sa svoje stiane, potvTdjuje čak ieiapijsku vrednost automatskog pisanja, koje su hvalili nadrealisti, pračenja fantazama svesti, iskidanih, u razvalinama. Sudbine se, međutim. katkad ukrštaju; niko se ne bi setio ni Lurija, ni Šeresev'skog, da se nije u to umešao Piter Bruk, koji se i sam inače bavio problemima Ijudske svesti, ali u viđu dramske predstave. Neke svojescenskepređstaveiadioje on po knjizi Olivera Saksa - dobro poznaje ddo ovog engleskog Otuda, nije čudo što što ga je potresla sudbmaSeresevskog. 1, ponovo, na ispražnjenoj sceni su Lurija i njegov pacijent, u drami Ja sam fenomen. na sceni su sto i dve stolice, i upaljeni televizor, na kojem se kreću slike skeniranog mozga. Sada je to scenska igra u dvoje, i Lurija i Šereševskr su se preselili u priču, u pnedstavu Pitera Bruka, ili u ovu nroju, i čitav laj naučni tmd, eto, liči na fantazme nesrećnog ofidta Crvene armije Zasedskog, koji ispisuje hiljade strana samo da bi te krhotine od pamćenja doveo u nekakav sklad. U tome ima neke više pravde, neke naknadne kompenzadje, što se neko setio, makar u krhotinama pamćenja, da je postojao Aleksandar Lurija, nekada tako velik, poput Frpjda.

w j Pec a t

Ponedeljak, 6. jul 1998.

13