Danas

Zašto Hrvati više neće pevati "Danke Dojčland"

Fudbal kao katarzični eliksir na Mondijalu u Francuskoj

Hrvati su deklasirali favorizovane „pancere" i trijumfalno ušli u polufinale Mondijala. Time su Santraču i ovdašnjoj režimskoj propagandi iz ruku izbili ključne argumente: famoznih „70 minuta protiv Nemaca“ i „10 minuta protiv Holanđana". Iskonsko rivalstvo ili mržnju [zavisno od istorijskih i vojno-političkih okolnosti), Hrvata i Srba, psiholozi često objašnjavaju „narcizmom malih razlika". Ako su razlike zaista tohko male, zašto je onda tolika provalija između hrvatskog „Olimpa" i našeg ambisa? Odgovor na ovo pitanje prevazilazi sferu sporta i duboko zadire u fenomen nacije, politike, pa i antropologije. Režim u Beogradu po svaku cenu želi satisfakciju za poraze na vojnom i diplomatskom planu. Običan, osujećen i ponižen narod, opet želi katarzu za Knin, Drvar, Kosovo, sankcije i inflaciju. Megalomanske želje kolektivnog nesvesnog projektuju se na fudbal, jednu od retkih oblasti gde smo, još uvek, imali renome u svetu. Pored sportske arene Mondijal je i idealno mesto za promociju države. Uspeh u Francuskoj, ovoj posrnuloj zemlji, a još više njenom „saveznom vrhu“, značio bi više od bilo kakve marketinške strategije. Jednostavno, prisustvo Miloševića u svečanoj Joži, pored Platinija i možda Širaka i Žospena, za Jugoslaviju bi bio znak da je dobijen „medijski rat“. Narod bi mogao da kaže;

,Jeste da nema zašta pašče da nas ujede, jeste da živimo ko stoka, ali mi smo šampioni". Satisfakcija bi bila potpuna. Eventualnu intervenciju NATO pakta režiraski repetitori zdušno bi objašnjavali osvetom Amerike, Irana, i ostatka sveta, to jest sila tzv. ~novog svetskog poretka": ~Ne mogu da nas pobede u fudbalu pa nas iz osvete bombarduju". Ali megalomanija je jedno, a surova realnost nešto sasvim drugo. Niti je Asanović baš toliko mlađi od „poslednje autentič-

ne desetke svetskih prvenstava“, niti su hrvatski bekovi manje neprikosnoveni od jugoslovenskih, niti je Ćiro Blažević patentirao taktiku, niti su Hrvati baš toliki miljenici fortune. 0 povredama kao idealnom alibiju za poraz da i ne govorimo. Takođe, izabranici Ćire Blaževića igrali su protiv iste one Nemačke kojoj su „evropski brazilci“ čitavih 70 minuta držali lekciju. Zašto Hrvati igraju u polufinalu a favorizovanim Jugoslovenima ne pomažu ni kožne gaće? Splet nesrećnih okolnosti Zato što je hrvatska ekspedicija na Mondijal došla sa jasnim ciljem: promocija države i znojav dres kao zalog za tu državu. Hrvati imaju atri-

bute države: himnu kojoj ne zvižde već na njene taktove stavljaju ruku na srce. Tu je i svest da se u klub velikih na Mondijalu može ući samo pobedom nad velikom državom, pa makar to bio i čin oceubistva. Dakle, Hrvati više neće pevati „Danke Dojčland". Ali, naravno, Hrvati umeju i da igraju fudbal. I to su na briIjantap način dokazali. Šta karakteriše jugoslovensku reprezentaciju. „Splet nesrećnih okolnosti" koji bi se najprostije mogao nazvati „kriza identiteta". Naši fudba-

leri nisu igrali za Srbiju i Crnu Goru iako su Srbi i Crnogorci. Igrali su za virtuelnu državu, ili entitet na granici fikcije i realnosti, koji se uprkos surovim činjenicama i dalje nostalgično zove Jugoslavija. Stajali su poniženi pred himnom koja je relikt vremena i koja nikako ne može obezbediti potreban stepen identifikacije, U startu motiv manje. Himnu je iz petnih žila, ko da sina ženi, pevao samo Santrač, što dodatno podstiče sumnje da je i on „režimski čovek“, transmisija jedne infantilne politike koja je u hroničnom raskoraku sa realnošću. Uz to, naši se i dalje zovu ~plavi“, kao da su reprezentacija „nebesa" ili „morskih dubina“ a ne zemlje koja bar ne oskudeva u istorijskim, kul-

turnim, heraldičkim simbolima. Uprkos našim ~orlovima'‘ na grbu, mi smo i dalje bili plavi a taj superlativ pripao je igračima Nigerije. Pored ~pancera“, „gaučosa", „šahovničara“, „karioka", „rege bojsa", „azura", „galskih petlova", „plavi" ipak zvuči krajnje anemično. Stanje na tribinama je ništa manje poražavajuće. Bila je prava umetnost identifikovati naše navijače. Čak je i Milojko Pantić bio u dilemi ko su naši navijači jer nije mogao

da razluči jugoslovensku i holandsku zastavu. Ne zato što je daltonista već zbog sličnog rasporeda boja. Slučajni posmatrač bi, posmatrajući naše „tifoze“ stekao utisak da se radi o nekoliko država. Za normalnu državu se ne navija istovremeno i monarhističim i komunističkim simbolima. Milojko Pantić je valjda jedini, možda podsvesno, znao da je Mondijal sublimiram rat i vođenje politike drugim sredstvima. On je priznao da ~na tribinama ima oko 25.000 holandskih navijača, i samo par hiljada naših“ koji su, međutim, kako konstatuje Pantić, „dobro raspoređeni“. Čudi nas da se egzaltirani Pantić nije setio da kaže odakle toliko Holanđana. NiS su oni toliko vatreniji od nas | već jednostavno kao građani § bogate države imaju para da g sebi priušte luksuz navijanja ° u Francuskoj,

Stanje u državi jednostavno se preslikalo na sportski teren. Odsustvo svake vizije, ono što Santrač eufemistički naziva „taktikom", davalo je ton igri „plavih". Komentatori RTS (oprostite JRT] su bili pod „dobrovoljnom cenzurom" i umesto konstatacija kao loš, očajan, uporno su govorili neuspeo, nespreman. I u porazu se naziru lajt motivi naše mitologije. Marko Kraljević koji na Kosovo

kasno stiže je, pogađate, Ljubinko Drulović. Hrvati su razbili kompleks ~male“ nacije i demonstrirali da se protiv Nemaca može igrati superiorno i čitavih 90 minuta, valjda toliko i traje utakmica. Da apsurd bude veći Slobodan Milošević, koji je čitav Jivot đobijao telegrame podrške, pnnuđen je bio da sam šaije telegram svom, da li samo imenjaku, Santraču. Dobar u napadu, najbolji u odbrani Sejanje magle se nastavlja. Hrvati su nas uverili da nije sve moralo biti tako. Ali, da bi se postigao uspeh, pre Piksija, Savićevića, Mijatovića, Santrača, i drugih žrtvenih jaraca [glinenih golubova), sa realnošću se moraju suočiti oni (ili onaj) koji sa sportom [da li samo sa sportom) imaju veze ~ko baba sa zviždanjem". Tek tada će i u ovoj nesrećnoj državi fudbal prestati da se tretira kao katarzični eliksir. Tek tada će dobiti smisao slogan sa propagandnog plakata „Dureks" prezervativa; „Dobar u napadu, najbolji u odbrani!" Sve dok ne doživimo čin samootrežnjenja i shvatimo da su Milošević i Miljanić smenjivi Ijudi a ne „bogomdani", umesto sigurnog seksa imaćemo neželjenu trudnoću. Naš fudbalski S „strateg" je samo emanacija | onih drugih „stratega". Tre§ ba li podsetiti da je jedan od g sponzora ~Dureksovog“ pla-2 kata bio i FSJ. Što bi rekli ~siguran seks-sigurna pobeda". Molimo Boga da Holanđani budu šampioni. Onda ćemo imati navi sedativ i alibi: „Namučili smo šampione. Nije tragedija izgubiti od svetskog prvaka, a uz to povrede...“ Ako Hrvati, kojim slučajem, dođu na tron, ili još gore, NATO interveniše, slobodno možemo u bunker, pa makar i Santračev, taktički. Od stida, zavisti ili još gore, NATO intervencije, ili straha. Svejedno.

FOTO; ROJTERS

Zoran Panović

U Crnoj Gori navijali za Hrvatsku

Ljubitelji fudbala u Crnoj Gori, su sudeći prema atmosferi u crnogorskim gradovima, sinoć navijali za reprezentaciju Hrvatske u četvrtfinalnom meču SP u fudbalu koji je Hrvatska dobila protiv Nemačke sa 3:0 (1:0). U letnjim baštama, kafićima i restoranima, u kojima veiiki broj građana prate utakmice SP u fudbalu Francuskoj, pobeda Hrvatske i plasman ove reprezentacije u polufinale SP u fudbalu praćen je sa velikim simpatijama. Svaki gol hrvatskih reprezentativaca pozdravljen je sa oduševljenjem i aplauzima, kao da je u pitanju selekcija Jugoslavije. Bila je to na neki način i neka vrsta „osvete Nemačkoj, pošto još nije zaboravljen meč Jugoslavija-Nemačka koji je završen nerešeno 2:2, a po mnogima trebalo je đa pobedi Jugoslavija, koja je u tom susretu vodila sa 2:0 i tek pred kraj meča primila dva gola. (Beta)

Ponedeljak, 6. jul 1998