Danas

Alhemičar izlizanog patriotizma

Iliia Đukić

Ima li Srbija pravu altemativu

Predsednik SRJ i njegov režim sa ~isključili“ međnnarodnu zajednicu, tj. njene institucije iz rešavanja kosovske krize, a sad će te institucije i velike sile isključiti njega i dati svoju formulu za rešenje. Biče opet „uzmi ili ostavi“

Jedna promašena, zapravo anahrona i nerazumna politika koja se uprkos porazima - političkim, vojnim, ekonomskim, socijalnim, a pre svega moralnim - uporno održava i obnavlja, već čitavu deceniju, istina svaki put na sve suženijem prostoru (ne samo teritorijalnom već i političkom], a proizvodi negativne implikacije, uostalom kao i dosad, i za svoje uže i šire međunarodno okruženje, ušla je u krajnje dramatičnu i drastičnu fazu na ~svojoj“ teritoriji, u ~svojoj“ državi. Kao da želi da konačno da dokaze kako je važnija i od zemlje, i od države, od njenih građana i od nacije. Ta politika, otpočeta na Osmoj sednici CK SK Srbije, koju je uvek bilo lakše prepoznati po tome šta neće nego šta hoće (osim što hoće i još uspeva da vlada), ušla je, u stvari, u svoju završnu fazu, koliko god ta faza trajala (svi su izgledi da ne može biti duga), a otpočeta je formiranjem vlade tzv. narodnog jedinstva. Glavni Alhemičar te politike i tvorac te vlade sastavljene od levih i desnih radikala, upotrebio je stari amalgram već izlizanog patriotizma, nacionalizma,

tzv. levice i tzv. radikala. Rezultat je opšta radikalizacija već postojeće krize - države, nacije, privrede, institucija - a sve je krunisano novim oružanim operacijama koje prerastaju u rat, međunarodnu izolaciju, nove sankcije protiv Srbije i Jugoslavije. U tom stanju kao da se i Alhermičar više ne snalazi. Međunarodna zajednica u licu Kontakt grupe velikih sila već saopštava da će izaći sa svojim projektima uspostavljanja mira i statusa za Kosovo i Metohiju, kad to još nije učinila „vlada narodnog jedinstva", a ni njen tvorac, aktuelni predsednik Jug"oslavije i stvarni šef Srbije. Predsednik SRJ i njegov režim su Jsključili" međunarodnu zajednicu, tj. njene institucije iz rešavanja kosovske krize, a sad će te institucije i velike sile isključiti njega i dati svoju formulu za rešenje. Biće opet „uzmi ili ostavi“. Dok je privreda bukvalno pred bankrotstvom, sva sredstva sad

odlaze na Kosovo i održavanje krajnje sumnjivog socijalnog mira. Sve se može završiti novom i još većom katastrofom (ako ona nije već u toku] koja bi mogla da uključi i urušavanje režima njegovo prerastanje iz sadašnjeg autoritarizma u otvoreni totalitaizram ili haos i raspad države. Sprečavanje tog totalitarizma i haosa (koji već kruže Srbijom) je politički i društveni imperativ. Ovakva situacija je, konačno, a i morala je po logici stanja i razvoja, usmerila demokratsku opoziciju u Srbiji, na nove projekte ukrupnjavanja snaga i potencijala. Pogotovo i situaciji kad je srpska politička scena raščišćena sa stanovišta ko je ko, tj. ko je sa režimom, ko pri režimu a ko je protiv njega. Jezgro nastojanja da se predupredi moguća katastrofa mogu biti ove treće snage, stranke, udruženja građana, pojedinci koji se jasno razlikuju od vladajućeg režima koji očekuje da se promeni svet umesto da menja sebe. Takvu sposobnost, ako je ikad i imao, vladajući režim je izgubio. Nikad Srbija nije bila u težoi i neizvesnijoj situaciji. Nikad nije bila izolovanija, sa manje suvereniteta, integriteta i nezavisnosti, za koje se politička koalicija SPS-SRS-SPO tako zdušno zalaže na način koji sve te vrednosti i principe potire. Nastavlja se

FOTO: ROJTERS

Junik, 5. jul: Dvojica AJbanaca u uniformama u selu u kome se Holbruk sreo sa OVK

VIC

Došao budža iz unutrašnjosti u republički centar radi lakše operacije. - Dajte mu lokalnu anasteziju- kaže hirurg svojim saradnicima. - A, ne, taman posla - buni se budža. - Za mene, po funkciji, dolazi u obzir samo republička!

Vučenje za nos

Priznato-nepriznata, takozvano-netakozvana Oslobodilačka vojska Kosova i nacionalno-politički korpus kosovskih Albanaca koji čas delom želi da joj se dodvori, ačas da joj se nametne - narodski rečeno, ovih dana vuče za nos i svetske diplomate i srpsku stranu koja zasad ne želi da čuje za nju. Ukoliko, naravno, nebudeprisiljenaupravo od trenutnoovde veoma prisutnog „međunarodnog faktora" da je prizna kao učesnika u pregovorima Ako oni uopšte započnu. Drugačije formulisano, ovo „vučenjeza nos" mcže, zapravo, da bude samo taktička priprema i zauzimanje što bolje startne pozicijeza tu vrstu završnog čina oko koga seponovo upinju Holbruk, Afanasijevski, Gelbard, Majls, Kotov... Sva poslednja dešavanja ukazuju upravo na takvu mogučnost - da prividna izvrdavanja u vezi s mestom i ulogom OVK nju odjednom nametnu kao svršen čin i „nezaobilazni fakor'upregovaračkomprocesu. 'Ričard Holbruk sepre neki dan „slučajno“ sreo uJuniku sa dvojicom njenih pripadnika. Susretje, kasnije se ispostavilo, bio nameran. Robert Gelbardje razgovarao sa dvojicom predstavnika OVK negde u Evropi. Posle je rečeno da je to bilo u Londonu, ali je „zvanični portparoV' ove vojske Jakup Krasnići porekao legitimitet dvojice Gelbardovih sagovomika. Adem Demaći bi voleo dapostane lider njenogpolitičkog krila, aželja muje tolikojaka da se nekima već čini daje on to već postao. Rugova insistira da ga vojska prizna za vrhovnog komandanta, ali mu druge stranke nepriznatog kosovskog parlamenta to pravo osporavaju, ni OVK ga ne prihvata uprkos tome što se finansira preko Bukošijeve vlade koju inauguriše Rugova. Stvari ovako poređane deluju misteriozno, ali misterije nema - ni od koga priznata i nikome podređena OVK po priznanju i srpskihpolitičara sa Kosova koji stvari gledaju bez naočara propagande postaje sve jača ili kako kaže Momčilo Trajkovič - „rečje o naoružanom narodu". Vide li beogradske vlasti ove činjenice i neće li papagajsko ponavljanje priče o gmpama terorista, u sudam sa realnošču, a pogotovu u sudam sa insistiranjem međunarodne zajednice koja se već duboko „infiltrirala" na Kosovo da se te „realnosti priznaju" biti još jedno „kasnjenje na Kosovo" i u krajnjem slučajujoš jedan političko-pregovarački autogol.

MILAN KOVAČEVIĆ Komandna odgovornost

Bivši direktor bolnice u Prijedom i svojevremeno visoki funkcioner Srpske demokratske stranke, izašao je juče pred sudije Haškog tribunala i posle pobrojanih otpužbi na pitanje uobičajeno za ovakve procese - ~da li se oseča krivim“ izgovorio: ~Ne, nisam kriv“. Optužbe s kojima je Kovačević suočenzaista su teške, najteže koje su u svim dosadašnjim procesima u Hagu od 1996. izrečene. Kovačević je prema zvaničnoj optužnid okrivljen za ukupno 14 dela svrstanih u: zločin genocida, saušesništva u genocidu, zločine protiv čovečnosti, za kršenje običaja ratovanja i kršenje Ženevske konvencije. On je za sada prvi opluženik kojem Međunarodni sud za ratne zločirie počinjene tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, sudi za genocid. Izjavio je da nije kriv, još i ranije, u trenutku kada ga je optužnica teretila za jedno delo svrstano u zlpčin genodda. Međutim, pre nekoliko dana, tačnije 23. juna, optužnica je proširena, te se Kovačević od skora suočio i sa novim krivicama. Prema zvaničnoj optužnici Kovačevićeva odgovornost za masovna übistva bosanskih Hrvata i Muslimana proizlazi iz činjenice da je bio potpredsednik kriznog štaba SDS-a u Prijedoru, što znači da je imao moć da odluči o: napadima, hapšenjima i übijanjima nesrpskog stanovništva u ovom regionu u jeku rata, od aprila do de-

cembra 1992. Zbog toga je Kovačevič, kažu tužitelji, direktno odgovoran za sve što se dešavalo u Omarskoj, Keratermu i Tmopolju, zloglasnim logorima u kojima su zatočenici Hrvati i Muslimaru, tokom etničkog čišćenja ovog kraja, zatvarani, mučeni, silovani, izgladnjivani i übijani. Kovačevičev krizni štab je upravljao logorima, naređivao hapšenja i zatvaranja, i dirigovao proterivanja iz ovih krajeva, kaže optužnica i tako Kovačeviča tereti za najveću - komandnu odgovornost. Kovačević (57) bio je na tajnoj listi Haškog tribunala. Doveden je u zatvor u Ševeningenu pre godinu dana, pošto su ga u Prijedoru uhapsili britanski pripadnici Sfora-a.

Sanja Ćosić

FOTO; ROJTERS

Utorak, 7. jul 1998.

X>anas Jedne dobre novine su sasvim dovoljne

7