Danas

Najviše vredimo likvidirani

Očekivani profit je ono što interesuje eventualnog kupca preduzeća ili ulagača. Njega ne interesuje koliko je kapitala prvobitno ulaženo u preduzeće, niti koliko je reinvestirano.

Koliko realno vrede srpska preduzeća

Aktuelna obaveza procene vrednosti društvenog i državnog kapitala neprijatnom preciznošću obeležava tačku do koje je u svom sunovratu stigla srpska privreda. Primena metoda procene vrednosti kapitala, kao osnovna, ima za pretpostavku da će preduzeće neograničeno trajati i da će pri tome donositi viasniku profit. Da bi rad preduzeća za vlasnika imao smisla profit mora biti veći od bankarskih kamata na oročena sredstva u banku, što je manje rizično (ovo nije slučaj kod nas) od ulaganja u proizvodnju. Zato je prinosna stopa preduzeća, odnosno očekivani profit ono što interesuje eventualnog kupca preduzeća ili ulagača. Njega ne interesuje koliko je kapitala prvobitno uloženo u preduzeće, niti koliko je reinvestirano. Prinosna stopa preduzeća se utvrđuje na osnovu istorijskih rezultata poslovanja. Prema našim propisima uzima se u obzir period od prethodnih pet godina. Pojednostavljeno rečeno, ako je preduzeće u prethodnom, posmatranom periodu poslovalo sa gubitkom, ili bez profita, njegova prinosna snaga je nula (ili negativna), odnosno njegova vrednost do koje se dolazi primenjenom metodom je nula. Eventualni kupac ne može očekivati profit, pa neće imati ni interes da kupi ili uloži sredstva u preduzeće. Pošto se prinosne metode procene svode na utvrđivanje sadašnje vrednosti budućih koristi koje će vlasnik preduzeća čija se vrednost procenjuje imati, za eventualnog kupca ključni je rezultat do koga se dolazi primenom ovih metoda. Ako

se imaju u vidu rezultati poslovanja najvećeg broja preduzeća u Srbiji u prethodnom periodu, jasno je da će njihova vrednost utvrđena primenom ovog metoda biti mala, a neretko i zanemarljiva. S druge strane, za prodavca je bitno da ostvari najmanje onu cenu kojom će povratiti sredstva investirana u preduzeće. Zato će on insistirati na vrednosti neto imovine. Tako je tržišna vrednost preduzeća novčani iznos za koji je prodavac spreman da proda, a kupac da kupi preduzeće. Kako je kod nas mnogo veća ponuda od potražnje, realna tržišna vrednost će biti mnogo bliža rezultatima procene dobijene prinosnim metodama nego vrednosti neto imovine. Vrednost neto imovine preduzeća će po pravilu biti veća od vrednosti dobijene na osnovu utvrđivanja prinosne snage, ali cenu utvrđenu na osnpvu vrednosti imovine neće imati ko da plati. A onome što ne može da se proda pada cena sve do nivoa koji je prihvatljiv za kupce. Ogledalce, ako je uplašeno ili podmićeno može potvrditi da smo najlepši na svetu, ali to ne znači da smo zaista najlepši. Pošto će po pravilu tržišna vrednost preduzeća biti mnogo bliža prinosnoj vrednosti, zakonodavac je kao donju granicu do koje može ići vrednost preduzeća, utvrdio likvidacionu vrednost. Drugim rečima, ako bi rezultat procene primenom prino-

sne metode i metode neto imovine bio niži od vrednosti utvrđene metodom likvidacione vrednosti, vrednost preduzeća ne može se utvrditi u iznosu nižem od onoga koji se dobija primenom metode likvidacione vrednosti. Metod likvidacione vrednosti se primenjuje u slučaju prestanka rada preduzeća i prodaje njegove imovine po tržišnim cenama u postupku likvidacije. Pretpostavka je da će preduzeće prestati da radi i da će tom prilikom prodavati imovinu preduzeća. Za utvrđivanje vrednosti ovom metodom je bitna procena u kojoj će meri način prodaje (prinuda) uticati na obaranje cene (vrednosti) utvrđene metodom neto imovine, Pri tome se procena ovom metodom svodi na utvrđivanje razlike između tržišne vrednosti imovine (umanjene za odgovarajući procenat zbog naćina prodaje) i realne vrednosti obaveza. Umanjenje se vrši i za iznos troškova likvidacije. U praksi, prilikom primene ove metode vrši se umanjenje procenjene vrednosti metodom neto imovine za 20-25 odsto. Tako je likvidadona vrednost preduzeća za toliko manja od vrednosti utvrđene metodom neto imovine. Vrednost preduzeća utvrđena prinosnom metodom često je manja od vrednosti utvrđene metodom neto imovine više od 25 odsto, dok je likvidaciona vrednost veća od vrednosti utvrđene prinosnom metodom. Ili više vredi mrtvo nego živo. Ova porazna činjenrca, pored ostalog ukazuje i na to kojom se efikasnošću u ovom sistemu koriste sredstva.

Mihajlo Kovačević

FOTO: ROJTEftS

Glogovac, 15. jul; Mladl prodavac cigareta pored improvizovanog štanda.

Vic

- Nemojte se mučiti da me ispraćate - kaže gost svome umornom domaćinu. A ovaj: - A ne - to mi je pravo zadovoljstvo!

Patriote i izdajnici

Država mcžda ne kontmliše Kosovo, mdtda ne mcže da isplati penzije, građani, izvesno je, jedva krpe kmj s krajem... sve to je „viša sila“, ali opoziaja neće zezati ovu vlast. Tu poraku su primili čelnici Stranaka za promene nakon posete Prištini. Vlastje, po svemu sudeći, želela da dokaže dajoš mcže da kontroLiše barem nešto na Kosovu, pa hilo to i nekoliko „beznaćajnih“ stranaka unutar Saveza za promene. U ovoj igri rezultat je nerešen. Policija, kako tvrde ~posetioci iz Beograda", ili ko god da je to bio, nije isprovocirala incident jer su čelnici Saveza, bukvalno pohegli glavom bez obzira. Dok vlast ne konsultuje Srbe s Kosova, produkuju se srpske patriote koji ne žele da opozicija za njih bude zabrinuta [jer teško da bilo šta drugo mcže da uradi). Malo je verovatno da su u susretu s predstavnicima albanske pregovaračke grupe opozicioni Lideri čuLi neki novi stav, ali iskusni poLitičari to zasigumo nisu mogli ni očekivati - važniji su utisci i ton kojim su izgovamni poznati stavovi. Za početak ni to nije maLo, iako je nejasno zašto nisu iskoristili poziv Srpskog pokreta otpora da posete i srpske rovove. Da li bi gledaoci RTS bili vrb veseli da vide kako uvozni (?) kosovski Srbi (jer su neki građani Prištine „priznali " da ih ranije nisu viđaLi na uLicama ovog grada) gađaju opozicione prvake koji ulaze u HoteL Grand? A zašto ih gađaju? Zato što nisu na vLasti pa nisu ništa učinili da ih zaštite? Ili zalo što oni, čak i da su davLjenici, od opozicije nežele ništa, pa niposetu? Igra patriota i izdajnika se nastavlja. Koje patriota, a ko izdajnik zavisi samo od toga s koje strane se stvar posmatm

HANS JORG AJF Normalizacija

Nemački diplomata Hans Jorg Ajf stigao je u Jugoslaviju kao vođa delegacije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). U tom svojstvu ambasador stalne delegacije Nemačke u OEBS, ima zadatak da preispita šta se sve u pogledu za sada nepostojećih odnosa između ove organizacije i naše zemlje može učiniti. Skupa sa predstavnicima ambasadorske trojke OEBS (Poljska, Norveška, Danska), sa predstvanicima Kontakt grupe i izaslanikom Felipea Gonsalesa a u razgovoru sa jugoslovenskim vlastima on treba da vidi kakve su šanse za sledeće bitne a sporne stvari: uspostavljanje pre par godina proterane stalne misije OEBS u Jugoslaviji, odnosno na Kosovu, u Sandžaku i Vojvodini; uspostavljanje stalne misije Felipea Gonsalesa u Jugoslaviji, kao ličnog izaslanika predsedavajućeg Bronislava Geremeka; obnavljanje odnosno ponovni prijem SRJ u članstvo velike evropske organizacije koja okuplja gotovo sve države na ovom kontinentu i predstavnike mnogih zemalja sa ostalih kontinenata. Ishod treće tačke naravno zavisi od prethodne dve. Misija g. Ajfa ne podrazumeva pregovore u klasičnom smisli, već na neki način utemeljenje kontakta sa Jugoslavijom, ili pak, kako je to on rekao „normalizaciju odnosa“. Poslednji je izraz, smatramo, najprikladniji, jer zaista nekako nenormalno zvuči to da naša zemlja za razliku od 50-ak drugih nije u članstvu OEBS. Nenormalno je, smatramo i paranoič-

no i odbijanje stalne misije. Takve institucije OEBS je već smestio u Tadžikistan, Albaniju, Ukrajinu, Čečeniju, Estoniju, Letoniju, Gruziju, Moldaviju, BiH, Hrvatsku, Makedoniju... A nenormalno je i to, smatramo, što je sve do skora OEBS od Jugoslavije tražio saradnju negirajući joj članstvo, potiskujući je na margine i izolujući je od pomenutih 50-tak članica. Ambasador Ajf, izgleda, za razliku od prethodnika uz zahteve đonosi i mogućnost obnavljanja članstva, i to je normalno. Hans Jorg Ajf govori srpski, otuda što je bio poslednji nemački ambasador u bivšoj Jugoslaviji. U svetu je ostao upamćen po svom zalaganju za opstanak SFRJ, zemlje koja se uprkos Ajfovoj naklonosti neminovno raspala na više malih državica. Ambasador Ajf bio je protiv njihovog preuranjenog priznanja i tako sam protiv svih, tačnije protiv svog ministra Hansa Ditriha Genšera, i ostalih iz main stream-a pobornika raspada.

Sanja Cosić

IMEE SABO

Četvrtak, 16. jul 1998,

7