Danas

Bermudski trougao SNJ

v Sumatovac - kafana u kojoj možete provesti godišnji odmor

Zajedno sa kafanama „Pod lipom“ i „ Grmečom ", „Šumatovac', omeđava prostor koji se u žargonu zove „bermudski trougao srpskog novinarstva". Između ovih koordinati nestali su mnogi talentovani jugoslovenski novinari. Bolje reći, utopili su se.

Dok ulazite u kafanu koja ima tradiciju i renome osećate se kao u aleji velikana, stalno pazeći da nepromišljenim potezom ne isprovocirate duh nekog novinarskog „barda“ koji i dalje lebdi između stolova „Šumatovca". Ovde su, priča nam jedan od stalnih gostiju, duboko zašao u sedmu deceniju, propale mnoge novinarske jetre i prostate, režirani redakcijski pučevi, napisane briljantne kolumne. Novinarstvo je idealan alibi za alkoholizam, pa zato valjda, toliki novinari svoju bolest pravdaju potragom za inspiracijom, koja u talasima navire već posle dve-tri čašice ~s nogu" u „Šumatovcu". Kafana je faktički dvorište Politikine zgrade. U neposrednoj blizini su redakcije NIN-a i Radio Beograda. To je razlog što u bašti „Šumatovca" uglavnom možete čuti novinarske priče, od kojih neke s godinama poprimaju mistični i sakralni karakter. Dugogodišnja mistifikacija od običnih kafanskih pijanki napravi legende i mitove, a njihove junake promoviše u svece i gurue. Ako, na primer, običaj nalaže da vaša redakcija „inspiraciju" traži u bašti „Šumatovca" bio bi neoprostiv greh i skrnavljenje dogme ako vi, kao mlad i perspektivan kadar, pređete ulicu i dupli vinjak naručite u „Grmeču". A, nimalo nije prijatno kada ste jeretik u rođenoj redakciji. Tako bar rezonuje jedan od urednika koji je, kako sam priznaje, novinarski zanat ispekao u „Šumatovcu“, kafani-kuloaru. Mnogi „bardovi" koji su ovde ostavili mladost tvrde da je njihov

hram izgubio dušu kada je pre nekoliko godina renoviran. Od tipične srpske kafane u kojoj_se mešaju miris roštilja i klozeta, ~Sumatovac“ je, prema njihovim rečima, mutirao u gotovo elitni restoran, vizuelno ispeglan ali i sterilan. Od kafane koju su voleli, ostale su samo limene piksle, setno konstatuju. To je sudbina svih onih „vrela inspiracije" u kojima su karirani stolnjak, „dupli vinjak" i konobarica s pikavcem u ustima garancija provokativne kolumne. Međutim, kada se obriše paučina vremena, kada se zanemari kafanska mitologija i „lovačke priče" onih kojima bi bilo bolje da su, umesto u novinare,_otišli u ~Rubinove“ degustatore, „Šumatovac", i to baš renoviran, ostavlja utisak pristojne kafane u kojoj je uživanje popiti prepo-

dnevnu kafu ali i uveče izvesti devojku na večeru. Velike tende i krošnje drveća, koje je verovatno zapamtilo tursku okupaciju, bašti ~§umatovca“ obezbeđuju debelu hladovinu, a gostima bekstvo od omorine i siguran spas od toplotnog udara. Ovde, uprkos gotovo uvek krcatoj bašti, postoji diskrecija, za razliku od bašte ..Grmeča" gde se osečate kao na pešačkom prelazu. Intimu druženja s flašom „znojavog" piva ipak vam može pokvariti galama koja do- J pire od okol- JJ nih stolova, i pogađate, tiče se tiraža.

uređivačke politike, nijansi alkohola, proporcija koleginica i sličnih novinarskih pikanterija. Koliko da znate da se nalazite u novinarskoj ~Meki“. „Ipak je najlepše provesti godišnji odmor u ~Šumatovcu“ dubokoumno zaključuje jedan od ~bardova“, čiji podočnjaci i popucali kapilari na obrazima potvrđuju tezu da su za jednu impresivnu novinarsku karijeru neophodni hektolitri alkohola i bešika ko protočni bojler. Za njega vinjak u Panteonu srpskog novinarstva očigledno ima težinu pričešća u crkvi nakon velikog posta. Inspiraciji ovog barda očigledno nije smetala transformacija kafane nakon renoviranja. U podrumu „Šumatovca" nalazi se ekspozitura „Jadrana", čuvenog restorana ~kod Krsta" [ime čoveka a ne simbol hrišćanstva) iz Budve. Ako uvek sveže morske specijalitete jedete u bašti pored mornarskih mreža ni zvuk trolejbusa, niti galama „bardova" neće vam pokvariti osećaj da ste na moru, bar za trenutak. Riblji cpecijaliteti su podeIjeni po kategorijama. Od riba ekstra kategorije preppručuju se brancin, orada, pagar. Škarpina, sarag i zubatac spadaju u prvu kategoriju. Ako se odlučite za lignje, priča se da su najbolje pohovane, kao i one u vinu ili pivu. Standardni repertoar ~sa roštilja“ zadovoljio bi i ~najkonzervativnije“ gurmane. Za prebranac ipak je bolje pretrčati u ~Grmeč“. Naravno, ni „Šumatovac" ne oskudeva u onim drugim, beogradskim ribama, koje baš ovde vole da popiju kafu i isprovociraju mušku maštu. Ipak je lepše gledati prsate i dugonoge ~pirane“, nego slušati lamente „bardova" kojima je Pulicerova nagrada izmakla za dlaku. Po . svežoj ribi ~Šumatovac“ pođseća | na veliki akvarijum. U svakom I pogledu.

Toplo—hladno Toplo predjelo: užički pršut Hladno predjelo; pohovani kačkavalj Odlučite sami. Ni u jednoj varijanti ne možete omanuti.

Zoran Panović

Kratka azbuka svetskog kulinarstva

Taro Glavna jelo na Fidžiju je taro, vrsta korena koju stanovnici uzgajaju u svojimbaštama. Mali izbor povrća Fidžijanci nadoknađuju mnogim vrstama tropskog voća, među kojima su papaja, mango, ananas i banane. Mnoge vrste jela se pripremaju u lolu, kako ostrvljani nazivaju kokosovo mleko. Plodovi mora, piletina, svinjetina i govedina se kuvaju, roštiljaju ili spremaju na roštilju. U ishrani indijskog stanovništva, koje čini značajan deo populacije ove dalekopacifičke zemlje, dominiraju pirinač, kari, dhal, kako nazivaju čorbu od sočiva. Roti je naziv za okrugao i pljosnat hleb koji se koristi za zahvatanje umaka od karija. Tradicionalno, Fidžijanci i Indijci ne koriste pribor za jelo, ali kašike i viljuške se sve više upotrebljavaju u gradovima. Na selima doručak obično sadrži čaj i pirinač ili ono što je preostalo od večere prethodnog dana. Tokom obroka, većina Fidžijanaca sedi na podu. Posle molitve, oni peru ruke u posudi, posebno namenjenoj za to, a onda jedu iz metalnih tanjira Žene i devojke obično jedu posle muškaraca i đečaka. Deljenje hrane među komšijama na selu je stari običaj koji se i danas održava jer većina nema frižidere za čuvanje hrane u tropskim uslovima.

Kladk] Losos iako Je pretrpela uticaje mnogih kultura, od francuske do ruske, Finska kuninja uključije širok spektar domaćih specijaliteta, napravljenih od ribe i ostalih plodova mora, divljači i povrća. Irvasov odrezak je tradicionalni specijalitet, kao i posebno spremnjeni losos. Šumsko voće, poput ribizli, malina i jagoda, je veoma popularno, a koristi se za spravp'anje deserta i likera. Smorgasbord je naziv za hlađni narezak, koji se služi uz krompir i sir. Ražani hleb se najčešće jeđe, a služi i za spremanje sendviča za doručak i užinu. Mleko i kafa su piće za ceo dan. Vreme obroka je organizovano kao i u ostatku severne Evrope. Domaćin obično određuje gde će ko sedeti, a gosti čekaju njega da počne prvi sa jelom. Uobičajno je da gosti budu zamoljeni da se sami posluže, umesto da im domaćin dodaje jelo iz glavne posude. Moderan život stanovnika urbanih sredina stavio je tradicionalni način ishrane u drugi plan. Instant hrana i zapadanjački „fast fud“ uzeli su maha i u ovoj zemlji krajnjeg severa.

Adobo Pirinač je glavna naimrnica u israni Filipinaca i sprema se na različite načine, a podjednako koristi i kao glavno jelo i kao desert. Glavni izvor proteina je riba, a svinjetina i živina su naj\riše zastupljeno meso. Beli luk je prilično rasprostranjen. Tipično jelo sadrži kuvani pirinač, prženu ribu, povrće i voće za desert. Adobo je kuvano pileće ili svinjsko meso sa belim lukom, sojinim sokom i sirćetom. Kare-kare je kuvano meso i povrće u umaku od kikirikija. Halo-halo je omiIjeno piće za užinu, koje se pravi od zaslađenog pasulja, mleka i voća, a koje se služi u živopisnim posudama sa izlomljenim ledom. Tokom velikih proslava, uobičajno je nataći prase na ražanj i peći ga na otvorenoj vatri. Filipinci obično jedu tri obroka dnevno, a najmanje dva puta užinaju. Gosti sede do domaćina kuće u koju dođu i uvek prvi bivaju posluženi. Niko ne počinje da jede dok gost ne uzme bar zalogaj - dva. Pravilo je da se ruke đrže iznad stola, za kojim se vode neformalni razgovori tokom obroka. Mali ostatak hrane u tanjiru pokazuje da gost više nije gladan.

G. Brkić

Subota - nedelja, 18 - 19. jul 1998