Danas

i || ZH :231 i Hi j| SAJ

a Zapad, na Zapad! – nekada je bio poklič koji je postao i] napretka, uspona civilizacije i naučno-tehnološkog, progresa. Danas, kod nas, svedoci smo državnog „otkrivanja“ istočnjačkih kultura, putevima koje prethodno utaba savezni ministar inostranih poslova Zivadin Jovanović. Tako su naša kulturna dostignuća prisutna na festivalima od Rusije do krajnjeg istoka Kine, sve zahvaljujući sporazumima o mueđudrŽan kulturnoj saradnji, dok se na smotre duhovnosti u Evropi ili Americi naši stvaraoci probijaju samo poznanstvima, na lični poziv i uz garantna pisma, takoreći – preko „veze“. Ne bi bilo govora o nekoj nelogičnosti i nedoslednosti da se još 60-ih i 70-ih prema hipi i bitničkom otkrivanju istočnjačke duhovne egzotike nije odnosilo agresivno, s neprijateljstvom, ne samo u svetu, nego, možda Još rigidnije, necivilizovanije i nepismenije, ı kod nas. Danas, čini se da je došlo vreme da, osim kineske svile i akupunkture, upoznamo do tančina i direktan rezultat kolektivnog duha, kineski film, književnost, slikarstvo... Naravno, ı ranije je bilo interesovanja za egzotične, evropskim korenima toliko različite svetske kulture. Podsetimo se samo sjajnog časopisa „Kulture Istoka“, omladina, a često i starija publika, nisu izbivali iz Muzeja afričke umetnosti, rege muzika izuzetno je ukorenjena među subkulturno orijentisanom populacijom, vrlo su aktivna društva prijateljstva sa Japanom, raznim zemljama Latinske Amerike i Azije, ali se državni kulturni modera-

II.

ZLAIKO ARSLANACI (_ KNJICA IZBEGLIČKIH PRIČA J7 LONDONA

Kuća Bez knova nije kuća

rat, TLeODiStU, zadovoljstvo luđaka, zadnji argument nedoraslog čovjeka. Čarls Bukovski, iz pesme „Rat“

ored citata matorog lisca Čarlsa

Bukovskog koji je, kao niko,

umeo da ponizi ljudsku glupost

i rat kao njen metastazirani epifenomen, Zlatku Arslanagiću, piscu zbirke priča o izbegličkim sudbinama Sarajlija u Londonu, kao lajt motiv asistiraju još dva citata čije koordinate ol-đuhu rastakanje generacije koja je POJBB imala šansu, ali šansu _OkOCkAnu u animalnoj partiji pokera gde su nedorasli UO daj u zalog stavljali nečiju budućnost, ili, još tužnije, nečije uspomene.

Prvi citat je Gebelsov: „Rat je najOdLOSOVBije potvrđivanj e Života. Ugušiti rat, to bi bilo kao pokušavati ugušiti tokove prirode“. Nasuprot ove izopačene dijalektike nacista (i još nekih), stoji citat svata na SEO svadbi u Saraj evu koji je štampa prenela 1. 10. 1997. godine: „Šta ćeš, takvi smo ti mi ljudi. Civilizovani. Mi bi samo da jedemo i pijemo. Nikada da ratujemo. To je prostački običaj“. Bežeći od prostakluka i či APotičke orgije u svojoj zemlji jedan izbeglički krak azil je pronašao u maglovitom Londonu i tamo nastavio potucanje od nemila do nedraga preseljavajući se na stranice Arslanagićeve knjige. Sem relativne fizičke sigurnosti izbeglički

subota – nedelja, 17–18. jun 2000.

gpltisnenii!

tori, između opcija koje su navedene, slučajno ili ne, Odu samo za one žija vrata im otvara sopstvena spoljna politika. Pa ni saradnja sa Rusijom, sa kojom smo, makar nam je tako oduvek govoreno, duhovno najbliži, nikad nije bila intenzivnija, makar po izveštajima državnih medija. Da je u pitanju rezonovanje po sistemu „daj šta daš“, jer se na drugu stranu ne može, shvatili bismo nuždu da se, probijajući barijere izolacije, održi kakva-takva međunarodna kulturna saradnja. Međutim, svedoci smo da kulturni svet ipak želi da se vrati u Srbiju, kao i da želi Srbiju u svom dvorištu.

- Ne znam zašto uopšte ljude čudi to što se danas događa, kad je cela politika Slobodana Miloševića zasnovana na onom što je Broz radio 50 godina. Da li i ludi neće da vide ili

misle da je to retro| gradno vreme prošlo? Š Naravno, ima i onih Škoji misle da su to bila sjajna vremena!“ – komentariše dramski pisac Dušan Kovačević državno kulturno otvaranje ka bližem i Dalekom istoku.

– Mi smo živeli u vremenu kad je za slušanje džeza moglo da se ode u zatvor. Nema ni jednog poznatijeg svetskog ljudoždera koji nije bio u na-

šoj prestonici. A onaj ko ne zna šta ra--

di ova vlast neka fino uzme par doku-

mentarnih knjiga iz Rusije, o osnivačima njihove politike, Lenjinu i Staljinu. Oni da li čitaju to, SOOBJADI ali se tako ponašaju – iz iste kolevke su potekli. Istak Evpope i Istok Istoka

– Ne znam tačno šta se na tom planu zbiva, ali odranije očekujem da, kao u svakoj ultralevoj priči, nakon obezbeđenja baze usledi borba za nadgradnju. Posle pouka o pravednom delu univerzuma, logično je da se premreže kulture tog paralelnog sveta. Saradnja sa Lao-generacijom X samo bi pospešila plodne bilateralne odnose – kultura bi se iznova pokazala kao pouzdan satelit politike. BodriJarovski, pomoću sofizama i podvlačenja značaja Sartrove maofilije, Jenanskih razgovora o književnosti i drugog, dokazivalo bi se da se združuju veliki kulturni centri: Istok Evrope i Istok Istoka. Upoznali bismo kineske KUD-ove, Vijet-anttameričke TeŽisere 1 pisce..., a ioni bi imali šta da upoznaju - ubeđen je književnik Igor Marojević.

O istoj temi reŽiser Goran Marković kaže:

– Još od GrčkoPersijskih ratova, pa preko vitezova sa Malte, sve do Žžr- ž tava staljinizma, civilizacija Evrope se 9 EU pokušajima *

wi GiVula 0

Posle pouka o pravednom delu univerzuma, logično je da se premreže kulture tog paralelnog sveta. Saradnja sa Lao-generacijom X samo bi pospešila plodne bilateralne odnose – kultura bi se iznova pokazala kao pouzdan Safeli! politike

život nikome nije 0. i spasonosnu katarzu ili bar amneziju. U ratu i izbeglištvu, kao svojevrsnoj patnji sa distance, uspomene i nostalgija postaju bolest. O njima ali i o instiktivnom, arhetipskom, optimizmu ljudi zatočenih u vrtlogu raspomamljenog ludila piše Zlatko Arslanagić, rođen 1964. u Sarajevu. Arslanagić je jedan od osniva-

ča ROP o liste nadre-

alista“ (1981). Pisao je pe-

sme Za svoju pop grupu „Crvena jabuka“ (1985 1991). Komponovao je i pisao za radio i televizijske programe, igrane filmove i pozorišne predstave. Knjigu „Možda će sutra biti sunčan dan“ objavila je 1999. Književna radionica „Omnibus“ iz Sarajeva.

Lonionski akvaneli smnti

Arslanagićeve priče nemaju tezu, usiljenu pouku, ne pate od lažnih simetrija da su svi jednako stradali. Nema književnog PLEH; i jedinstva“. Stradao je onaj kome je zapala takva BUDU pa ma koje 1.66 bio HSEUmesto LO retorike Dusanja u prsa „bogomdanih mesija“ koji su popili svu pamet sveta i govore u ime celih naroda i generacija, u izbegličkom Londonu život se uglavnom SVOdi na nekoliko „trivijalnih“ pitanja pred čijom se Lu ruše bastioni Ode dt OSH koja je napuštena kroz bodljikavu žicu, pod zlosutnim fijukom ol, „Ne, nikada neću

uspeti da naučim taj jezik... Give me my cheque!“, govore Mobi ev likovi – obični ludi sa svim manama i problemima koji su se u londonskim kulisama i surogatima Života samo multiplikovali. Cekovi za socijalnu DOI su bilans njihove dlana Njihovi ambijenti su vlažni RODNI Tuinirani nameštaj, opsesivno gledanje TV i | slušanje vesti iz rodnog grada, utopljeničko traženje roditeljskog glasa preko radio amatera, somnambulno gluvarenje londonskim ulicama i parkovima, => _ melanholia... Za Engleze priča o vremenu je deo |) bontona, dokoličarske - Tutine i folklora. Za izbeglice londonska kiša i magla su akvareli smrti čiji dah dopire iz SaraJeva čak na Ostrvo. Izbeglištvo je hodočašće iz nužde. Nada da će sutra možda ipak biti sunčan dan je jedina nada koja preostaje, pa mlaka. i bila ONI i patetična. Šta je London bez „Romana o Londonu“, ovoga puta u rimejku jednog Sarajlij e.

– Daima pravde zar bih sada sjedio okružen ovim stranim svijetom u Londonu? Zar bih učio da sričem neke nerazumljive riječi? Nema pravde! Ima samo tuge... Pa, ne može rat trajati milion godina? Kakvi su ljudi, možda i može“ – govore Arslanagićevi likovi. Oni su umorni od Homeofficea, umorni od izbeglištva, umorni od svega. Prepoznaju se čak po držanju. „Io sam primjetila još prije godinu

lent ii ultna

da bude asimilirana u aziJatski način mišljenja. Moj deda je komuniste zvao upravo tako - Azijati. I stvarno, dok čovek ne ode u Aziju ı na licu mesta ne vidi njihovo shvatanje sveta, ne može ni sanjati koliko su naši njihov pogled na stvari – inkompatibilni. Možda, ipak, na tako udaljenom i civilizacijski različitom Istoku postoji nešto što može da nadomesti našu veštačku, nasilnu iZODpštenost iZ eVIODpskog kulturnog miljea, a da to nije samo u domenu kontriranja „kiselom grožđu“, nedostupnom, a toliko priželjkivanom. „I u kulturno pasivnijim sredinama niču valjani doprinosi Duhu – na primer, kubanska književnost slovi za značajnu u okviru latinoameričkog magijskog realizma.“ – dodaje Marojević i nastavlja: — No, teško da se u okviru Novih srpskih kulturnih integracija o kakvima · govorimo, razmišlja o posledicama postmodernog bega od centra, o postmodernizmu uopšte. S druge strane, dobro znam da su zapadnoeVIOpski književni agenti ı urednici časopisa i dalje zainteresovani za naše romane, priče 1 eseje. Srpska Književnost Je, makar manjim

___svojim delom, predugo užlebljena u

protok zapadnoevropskog literarnog iskustva, da bi to moglo da bude preinačeno nekom državno-kulturnom politikom. Pa, o jalovosti netržišne kulturne politike govori dugoročno merenje učinka pisaca iza kojih Je sta-

dana, kad sam došla u Englesku. Sve

naše izbeglice imaju to pogureno držanje. K' o da im je neko stavio sto ki- ~

la na leđa da nosaju po Londonu“, kaže sredovečna žena svom mlađem zemljaku koji kad tako pogrbljen izađe na ulicu očekuje da poljubi asfalt.

Ion je svoje breme od „sto kila“ do- -

neo iZ Sarajeva, ali „šta zna dijete šta je sto kila, uzelo pa nosa“. U izbeglištvu ljudi izgledaju kao „suhe smokve“, a kad balkanskom emotivnošću racionalnim Englezima pričaju o ratnim užasima iz svoje zemlje oni samo ponavljaju: „It is not possible!“. Sta zna Englez šta je „sto kila“. A, vala, pričaju izbeglice, ne znaju ovi fini Englezi ni šta je prava kafa. Oni samo piju čaj, a kafa im je ko crnački znoj.

Zbog rata neko je pod stare dane za cimere dobio bračni par sa Filipina. Nisu loši ljudi, ali problemi nastaju kod tuširanja. Kosa gusta ko čekinje, pa u kadi ostanu često dlake, začepe odvod za vodu i nekom okrenu stomak naopačke.

Rat nije oluja, već kancen

Ajde što nema kafe, ali nema ni kuća. Od granata tamo dole nema više ni krovova. A, kuća bez krova nije kuća. Ljudi zamišljaju da sede u svojim baštama i gledaju u ruže, „ruže sa drugog svijeta“.

– Voz usporava, a zatim stade na signalnom svjetlu. Kroz prozor vagona vidi se stara Battersea elektrana. Zgrada koja se nalazi na fotografiji omota ploče „Animals“, grupe Pink Floyd. Sjetih se moje police u Saraje-

18 4P41! ZAŠTO SE DRŽAVNA KULTURNA POLITIKA OKRENULA

lev0ij

la _ SERJ; kao mnogo stabilnija država od ove -– šta Je danas, zbiljski, ostalo od slave, na primer, Mihajla Lalića, favorizovanog komunističkog pisca?

~ lo ŠIO Ova vlast radi, meni uopšte nije čudo – kao da se nadoSvezuje Duško Koić. „lo ŠIO Bovaj narod na to S pristaje, to je za

mene neopisivo čudo! Narod se pravi lud, da bi posle rekao da Je bio pametan. I onda se ispostavi da je ceo Život proživeo kao lud. Milošević je smislio idealnu vladavinu, samo mu treba idelan narod. Na ovakvom bi mu pozavideo svaki diktator. Ovo je narod idealan za sve eksperimente, narod bez časti i ponosa. A onda, to i nije narod, pa što bi i pripadao evropskim narodima.“

Goran Marković Je ličniji: „Ja nemami ništa protiv Orijenta, samo osećam kako ni malo nisam orijentalac. Svaki deo mene okrenut je, naime, Evropi ili onome što se podrazumeva pod pojmom Zapadna civilizacija. 1 ja ću se, dok god budem mogao da mrdam sa svoja dva kažiprsta, kojima inače kucam, boriti za ideale koje su pred mene postavili Aristotel, Gete i Kami.“

Kovačević, međutim kategorično, sluti: „Mi ćemo i dalje ići ka Istoku. Komunikacija sa Evropom nije moguća, jer ovo je vladavina jednog čoveka 1, možda, njegovih par savetnika. Sadamov sin koji je bio ministar sporta, posle jednog poraza njihovog tima terao ih je da u logoru igraju fudbal kamenim loptama, da ne pominjemo šta je radio Čaušeskuov sin atletičarima, šta radi |eJanOV ĆeI-

vu. Znam tačno gdje je stajala ta ploča. Znam gdje Je stajala svaka ploča na toj polici. Kada sam ih uzimao nisam gledao – samo bih ispružio ruku. Nesvjesno dotakoh prstima hladno prozorsko staklo vagona. Mrak pada preko slike zaleđene u prozoru – kaže mladić iz Sarajeva koji je čvrsto odlučio da skine breme onih izbegličkih sto kila.

Jedan drugi mladić koji se sa devojkom obreo na „Večeri kod Vilsonovih“ svojim domaćinima, kao dobar podstanar, objašnjava da rat nije prolazna oluja, nevreme sa kišom ili snegom, „bude i prođe“.

– Mene rat podsjeća na bolest, na, recimo, kancer. Mi svi, poklopljeni plaštom rata, smo oboljeli od tog rata. · Još niko i ne razmišlja o liječenju. Kao svaki oboljeli, mi, M. ili potiho, na određeni način, mrzimo ili preziremo zdrave. Teško se bilo naviknuti na samu ideju rata, kao što se teško naviknuti na ideju o kakvoj opakoj bolesti, ali kadje on tu, ti želio to ili ne, postaješ dio toga.

– Zanimljivo – rekao Je Ričard, njegov engleski sagovornik. „Prije 1 Do gog svjetskog rata, onda kadaj je Čemberlen mahao papirom iz Minhena, a

paaa AJRaWa i; aga pay Bay saz i ecaaiaL aa!