Danas
Knut kosovsko
lešcašća
Zajednička karakteristika najnovijih, kontrolisanih, a još više nekontrolisanih zbivanja u „JUžnoj srpskoj pokrajini“ deluje,
| blago rečeno, kao neizvesna bit
ka za opsta-
Od toga koja će se od te dve sna-
e brže 1] dublje ukopati zavisi koiko će srpskog življa ı uticaja ostati. Zasad je jedino izvesno da su Srbi i Crnogorci najveće Žrtve okrutne žurbe
nadležnosti
pljačkom do
nak iole zna- vi Albanaca da čajnijeg srp- ip im se Osvete skog uticaja, | E | ci PO: 1.0 umorstvima,
pa i srpskocrnogorskog življa u tom delu teoretski Još celovite SRJ.
Svi znaci govore da u toj trci država Srbija stoji najgore. Ulaskom vojske i komandi Ktora gotovo sve njene tamošnje institucije, od OIgana prinude (policija, sudstvo i sve ostalo) do javnih komunikaciJa, privredne i bilo koje druge re-
gole kože, silovanjima, šikaniranjima svake VIste. Realna Je pretpostavka da su u toj golgoti posle povlačenja naše vojske ı policije, više stradali neduŽžni nego oni među njima koji su, na sličan način, zlostavljali, takođe pretežno nedužne kosovske Albance u ime srpske osvetničke
gulative - ili su prestale da postoJe ili broje svoje poslednje dane. Ostali su samo sve usamljeniji, praktično obezvlašćeni vrhovi administrativno-političke {stranačke) piramide sa Privremenim Izvršnim većem Kosova na čelu i sa beznačajnim uticajem
Ulaskom vojske i komandi Kfora gotovo sve tamošnje institucije države Srbije, od organa prinude (policija, sudstuo i sve ostalo) do javnih komunikacija, privredne i bilo koje druge regulative - ili su prestale da postoje ili broje svoje poslednje dane
na Život u Prištini, a kamoli izvan nje. Rezultat je haotična praznina u kojoj separatistička OVK (a uz nju i vrlo agresivne bande kriminalaca svake fele) i još nepotpun i nestabilizovan Kfor odmeravaju snage.
„pravde“ ili razuzdanog siledžistva ı bezobzirne pljačke. Krug srpsko-albanskog raskola
(i beščašća!) tako se ubrzano za- |
tvarao dok se veći deo Kosova pretvarao u jednu vrstu bezizlaZnog Zatvora i za nedužne saučesnike međuetničkog nasilja. Njih iz tog zatvora može da oslobodi Jedino Kfor koji Je i sam kriv za ovaj užas. Kriv je 1ı zbog toga što Je, usled neusklađenosti između sprskog vojno-policijskog povlačenja i ulaska stranih trupa, stvoTio vakuum koji se pretvorio u srpski, ljudski i politički košmar.
Ima sve više znakova da Kfor to na sve načine pokušava. Svakako i zato što zapadne sile imaju sve razloge da osujete potpuni pomor, odnosno izgon preostalog srpskog življa: ako to ne učine naći će se ı same pred svršenim činom etnički praktično očišćenog područja čiju bi multietničnost trebalo da zaštite po odluci svetske organizacije.
Kako bi u tom slučaju mogli opravdati tako masivnu i 0 surovu vojnu intervenciju DOkrenutu i izvedenu u ime suzbijanja multietničkog ubijanja, u ovom slučaju između Srba i Albanaca? Bio bi to poraz koji bi mogao skupo da staje i vodeće zapadne partnere, ionako prilično uzdrmane naličjem svoje „pobede“.
Nostavlja se
kog terora je bila nepoznata
na Zapadu, na kome se tada znalo samo za tri spektakularna velika suđenja najvišim rukovodiocima, revolucionarnim drugovima Lenjina. Moralo je da se čeka do izveštaja Hruščova 1956, ali i tada se ćutalo o običnim ljudima, žrtvama Velikog terora. O tim ŽItvama se progovorilo tek na Kongresu 1961, ali i tada uopšteno, ne navodeći ni njihov broj, ni veličinu terora. Na kraju šezdesetih, na osnovu svedočenja sovjetskih građana, prebeglih na Zapad, po emigrantskim i sovjetskim publikacıJama, iz perioda „otopljenja“, istoričari, kao Robert Konkes, pokušali su da rekonstruišu Veliki teror, sa ponekad riskantnim pretpostavkama. Prema Konkesu i njegovim sledbenicima za vreme Velikog terora bilo je zatvoreno najmanje šest miliona osoba, tri miliona je ubijeno, a dva miliona je umrlo u logorima. Za revizionističke istoričare ove brojke su preterane. Prema danas poznatim dokumentima nema sumnje da je inicijativa za ovaj teror potekla sa najviših partijskih mesta - od Političkog biroa ı Staljina lično.
Potencijalne Žžtve
Sve osobe osumnjičene Za „loše“ socijalno poreklo su bile potencijalne žrtve. Takođe su bile u opasnosti sve osobe koje su Živele u pograničnim oblastima, kao i one koje su na neki način imale nekakav kontakt sa inostranstvom, bilo da su bili ratni Zarobljenici (u Prvom svetskom ratu), ili da imaju rodbinu, makar i vrlo daleku izvan SSSR-a. Te osobe kao iradio-amateri, filatelisti i esperantisti su imali i velike izglede da budu optužene za špijunažu. Od 6. avgusta do 21. decembra 1937, najmanje deset operacija je bilo
|fsa decenija tragedija Veli-
S pokrenuto od Političkog biroa u ci-
lju „likvidiranja špijunskih grupa“, od pripadnika različitih nacionalnosti: nemačke, poljske, japanske, rumunske, finske, litvanske, estonske, letonske, grčke, turske.
Liste za streljanje članova partije, ekonomskih kadrova i vojske su sadržale 44.000 osoba, od njih 39.000 je osuđeno na smrt. Staljin je potpisao 362 liste za streljanje, Molotov 373, Vorošilov 195, Kaganovič 191, Zdanov 177, a Mikojan 062. Svi ti rukovodioci su išli po terenu, od leta 1937, da bi upravljali čistkama: tako je Kaganovič poslat u Dombas i regione Celiabinska, Jaroslava, Ivanova i Smolenska. Zdanov, pošto je očistio svoju regiju, poslat Je za Orenburg, Baškirsku i Tatarstan. Andrejev je otišao na Severni Kavkaz, Uzbekistan i Tadžikistan. Mikojan u Jermeniju, a Hruščov u Ukrajinu.
Za neka područja postoje delimični statistički podaci. Ukrajina se opet, po tim podacima, nalazi na vrhu regija u kojima se najviše „čistilo“. Samo tokom 1938, posle postavljenja Hruščova na čelo Komunističke partije Ukrajine, više od 106.000 osoba je uhvaćeno i u najvećem broju slučajeva i pobijeno. Od 200 članova CK KP Ukrajine, trojica su preživela. Isti scenario je ponavljan na svim regionalnim i lokalnim partijskim nivoima, gde je bilo organizovano na desetine Javnih suđenja komunističkim rukovodiocima.
U proseku, od hapšenja do osude na smrt, bi prošlo nekoliko nedelja. Presuda, bez mogućnosti 7ba. izvršavala se za nekoliko
filafelisti i ps{igpantigli
dana. Za razliku od suđenja zatvorenih za javnost ili odluka na tajnim sastancima „trojki“, kada se sudbina okrivljenog odlučivala za nekoliko minuta, Javna suđenja su bila obojena populizmom i služila su za propagandu.
fanaonsko anaililište
Sredinom 1930. godine, oko 140.000 zatvorenika je radilo u logorima pod upravom GPU-a. Ogromno gradilište kanala BaltikBelo more, koje je samo tražilo 120.000, ubrzalo je slanje iz zatvora u logore desetine hiljada zatvorenika. Početkom 1932. više od 300.000 zatvorenika je bilo angažovano na velikim gradilištima pod upravom GPU-a, na kojima je smrtnost dostizala ı deset odsto što je bio slučaj za kanal BaltikBelo more. Jula 1934. u vreme reorganizacije GPU u NKVD, Gulag - glavna administracija logora imala je 780 malih logora u kojima je bilo 212.000 logoraša. Već 1. 1. 1935, jedinstven ı reorganizovan sistem je imao 965.000 logoraša. Drugo veliko faraonsko gradilište je bilo Bamlag (BajkalskoAmurska magistrala), pruga koja je trebalo da udvostruči Transibirsku prugu od Balkajskog jezera do Amura. Početkom 1935, oko 150.000 zatvorenika je bilo u Bamilagu A 1939, Bamagp Je Sa 260.000, bio najveći skup sovjetskih logora.
Gulag će se puniti stanovnicima Poljske, baltičkih država, Mol-
sreda, 28. jun 2000. 21
e Broj žrtava blizu sto miliona (Kina 65 miliona, SSSR – 20 miliona, Sevema Koreja i Kambodža – po 2 miliona, Avganistan – 1,5 milion, Istočna Evropa – milion)
6 Knjiga koja je prodata u više od 800.000 primeraka (250.000 u ftaliji, 200.000 u Francuskoj, 150.000 u Nemačkoj), koja je izazvala žestoke sporove – bilo je i pretnji sudom, pa umalo i tuče na javnom mestu - ne otvara samo problem komunističkog totalitarizma već i svakog totalitarizma.
e Stefan Kintoa, direktor u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja i jedan od autora knjige, ekskluzivno za Danas:
„Jugoslovenska kriza je komunistička
kriza. Raspad započinje raspadom
Saveza komunista Jugoslavije. Neki
ljudi to ne razumeju. A ne može se
živeti u kući sa lešom u ormanu. Leš smrdi. U neko doba treba otvoriti orman 1 izvaditi ga. Mrtvac se mora pokopati.“
Priredio i preveo Zoran M. Cvijić
ske i ukrajinske teritorije izgubljene sporazumom u Rigi 1920, kao i neke „istorijski i etnički“ poljske delove iz Lublinske i Varšavske regije. Osam dana po potpisu ugovora nacističke trupe napadaju Poljsku. Po raspadu poljskog Ot pora |. 8. 1939. Crvena armija ulazi u Poljsku. Sovjeti zarobljavaju 230.000 poljskih vojnika, od
Berija je pismom Staljinu predložio da strelja 27.500 što oficira, što poljskih civila. Jedan deo njih su Nemci pronašli u zajedničkoj masovnoj grobnici u Katinu, aprila 1943. Sovjetsko rukovodstvo je pokušalo da pripiše taj masakr
Nemcima
davije, Belorusije, zapadne Ukrajine, posle sklapanja nemačko-sovjetskog pakta 23. 8. 1939. Sovjetska vlada je 21. 8. 1939. prekinula pregovore sa britansko-francuskom misijom, koja je od 11. 8. 1939. pokušavala da privoli Sovjete da pristupe dogovoru, koji bi obavezivao ove tri zemlje da se suprotstave Nemačkoj u slučaju napada na jednu od njih. Već 19. avgusta Nemci i Sovjeti potpisuju trgovački dogovor, koji je bio predmet pregovora Još od 1938.
Pakt Staljin - Hitigy
Isto veče Sovjeti prihvataju dolazak Ribentropa u Moskvu radi potpisa ugovora o nenapadanju već razmatranog i poslatog u Berlin na usvajanje. Ribentrop dolazi 23. avgusta u Moskvu, ugovor se potpisuje te noći i već sledećeg dana biva objavljen. Najvažniji deo ugovora, koji određuje uticajne zone anektiranja drugih zemalja istočne Evrope od strane ove dve potpisnice neće, naravno, biti objavljen. Sve do 1989. sovjetsko rukovodstvo će odbijati, uprkos Jasnih dokaza, postojanje „tajnog protokola“, pravog „zločina protiv mira“ počinjenog od strane dve sile potpisnice. Po tom ugovoru Litvanija je bila u nemačkoj interesnoj sferi; a Estonija, Letonija, Finska, Besarabija u sovjetskoj. Sto se tiče Poljske, iako je pitanje opstanka nekog ostatka od poljske države bilo neodređeno, posle vojne intervencije Nemačke i SSSR-a protiv Poljske, SSSR | u svakom slučaju, pripojio beloru-
kojih su 15.000 oficiri. Podela Poljske je omogućila SSSR-u da pripoji ogromne teritorije: 180.000 kvadratnih kilometara sa 12 miliona stanovnika, Belorusije, Ukrajine ı Poljske. Već 1: ı 2, || 1939, posle obmane od narodnog izjašnjavanja, pripajaju tu teritoriju Ukrajini i Belorusiji.
Do tog datuma NKVD je već uveliko započeo „čišćenje“ teritorije. Prema statistikama specijalnih naseljenika Gulaga, između februara 1940. ı juna 1941, 381.000 poljskih civila sa tih teritorija, poslato je u Sibir, oblast Arhangelsa, Kazahstana i druge udaljene krajeve SSSR-a. Brojke poljskih istoričara su mnogo veće, oko jednog miliona. Mi, na žalost, ne- raspolažemo preciznim podacima o broju uhapšenih i deportovanih civila za to razdoblje. Što se tiče 230.000 ratnih zarobljenika, do leta 1941. preživelo je samo 82.000. Berija je pismom Staljinu predložio da strelja 27.500 što oficira, što poljskih civila. Jedan deo njih su Nemci pronašli, u zajedničkoj masovnoj grobnici u Katinu, aprila 1943. Više drugih zajedničkih grobnica sadrži Još 4.000. Sovjetsko rukovodstvo je pokušalo da pripiše taj masakr Nemcima. Tek su 1992, za vreme posete Borisa Jeljcina Varšavi, ruske vlasti priznale direktnu odgovornosti Staljina i članova Političkog biroa za uništenje poljske elite. Sličnu sudbinu su doživeli 1 stanovnici drugih pripojenih oblasti.
Nastavlja se