Danas

Na jučerašnji dan pre 100 godina, rođen je francuski književnik Antoan de Sent-Egziperi. lako se stogodišnjica rođenja čuvenog francuskog književnika i pilota obeležava U celom svetu, nekoliko polemika prele da umanje s|aj manifestacija organizovanih tim povodom. U Parizu, Lionu OUR

vom rodnom gradu) i nekoliko drugih francuskih gradova, zofim u Kopenhagenu, Buenos Ajresu i lokiju, održava|u se raznovrsne manifeslacije {[pozorišne predslave, izložbe...) posvecće-

ne Seni-Egziperiju. U Francuskoj se pojavila poštanska marka s nje- č govim likom, a lionski aerodrom od danas će nosili književnikovo ime. Na aerodromu LionSenl-Egziperi danas će se održali i avio-miling. U poslednjih nekoliko meseci, u proda|i se pojavilo desetak knjiga posvecenih francuskom piscu, bije prikazUju živofni put nežnog i strastvenog, duhovitog i zabrinutog čoveka, i naiprosečnog inlelektualca. U aprilu veliku pažnju privukla |e pojava knjige „Memoires de

la Rose“, nedavno pronađenog rukopisa Seni-Egziperijeve Žene, lepe i (u-

dljive Consuelo Sunsin, poreklom iz Salvadora, izvora inspiracije za „ružu“ u „Ma| lom princu“. Ta univerzalna bajka za decu {i odrosle) iz 1943. godine „velikim delom | je ljubavno pismo ženi u vreme kada je u njihovoj vezi bilo mnogo problema zbog neverslava“, objasnio je biograf bračnog | Pol Vebster. Pored „Biblije“ i „Kapitaa“, „Moli princ“ jedna je od najprodovanijih knjiga u svetu {fri miliona primeraka u Francuskoj}.

Obeležavanje 100 godina od Sent-Egziperijevog rođenja „prilika je za iznošenje istine o ulozi i inspirafivnom uticaju Konsuelo Sunsin na Sent-Egziperija“, rekao je Vebster, i naglasio do je pišceva porodica | dugo vremena krila istinu o njihovom odnosu. Pre izvesnog vremena, |edan grafolon izneo je Ivrdnju da je autor „Malog | princa“ zapravo švajcarski filozof i ljubav| nik piščeve žene Deni de Ružmon, ali je fo | mišljenje pobijeno drugom grafološkom analizom, načinjenom na zahtev izdavača „Plon“ i zastupnika Konsvuelo Sunsin. Druga polemika liče se krajnje nejasnih okolnosti Seni-Egziperijeve smrli. Mehanički kvar, samoubistvo ili neprijoteljska paljba odgovor možda leži 85 mefara ispod mora, U olupini aviona koji je nedavno, na pučini kraj južne francuske obale, pronašao jedan francuski ronilac. Pre dve godine, jedan ribar je U istoj oblasti pronašao narukvicu ko-

Uz 100 godina od rođenja Antoana de Sent-Egziperija

Polemike sa ocem

· pada na usmenom delu prijemnog ispila i

pBinca

|u |e, kako se veruje, pisac nošio kada je ngstao. Na narukvici je urezano ime njegove žene. Ima i onih koji su se pobunili protiv „lova na blago“, odnosno fraganja za olupinom piščevog aviona. „Neka ga ostave u miru U njegovoj grobnic“, rekao je njegov nećak Zan d'Agej. Sent-Egziperi se pridružio % drugim velikim pilotima ne: sfalim nad morem, među ko|ima je bio i Zan Mermoz. „Ne ireba dirati u te legende. Sve potrage vode se isključivo zbog novca“, smatra književa nikov nećak. a Antoan de Seni-Egziperi nestao je nad Mediferanom 31. jula e. 1944. godine, za komandama uaviona „Lajfning P38J". Bilo je | predviđeno ii Li nadleti jug Fran| cuske pod nemačkom okupacijom i pripremi se za iskrcavanje save-

znika u Provansi. Antoan de Sent-Egziperi, treće od petoro dece u aristokraiskoj porodici, rođen je 29. juna 1900. godine u Lionu. Njegov otac, koji je imao titulu vikonfa, umro je kada je dečak imao četiri godine. Skoluje se u Monu i švajcarskom gradu Frajburgu, i priprema za ulazak u Pomorsku škol U Parizu. Međutim,

Upisuje likovne umetnosti. Tokom vojne službe Uči da pilotira, ali porodica njegove tadašnje verenice Luiz de Vilmoren profivi se njegovom inferesu za vazduhoplovstvo. Menja nekoliko zanimanja i kreće se u književnim krugovima. Prvi roman, „Ratni pilot“, objavljuje 1926. godine. Nedugo zalim, postaje linijski pilo} kod kompanije OO0HIKD. er”. Naredne godine, sa Mermozom i Gijomeom šef je aerodroma u španskoj Sahari, a kasnije u Argenfini. Konsuelom Sunsin ženi se 1931. godine i nastavlja da leti. Doživljava nekoliko teških udesa, među kojima je u Gvatemali 1938. godine. Početkom Drugog svefskog rafa, učestvuje u opasnim misijama, ukljućujući i misiju nad Arasom u maju 1940. Demobilisan, nastanjuje se u Njujorku, uz zaključak da „rat nije avantura. To je bolest. Kao tifus“. Ipak, 1943. godine ponovo se pridružuje svojoj eskadrilu U severnoj Africi. Naredne OON neslaje nad Mediferanom. Među njegovim romanima, pored „Malog princa“, ističu se „Let za Aras', „Zemlja ljudi“, „Noćni let“ i „Citadelo“. {Beta-AFP/AP}

__ ___S PUTA PO SRBIJI (11)

35

zvanih „crnih lista“, koje su propisi-

vale tko nije „politički podoban“ a tko jest, koga se smije objaviti a koga ne. Došao sam ovaj put, moram to priznati, s jednom takvom listom u sebi: kome mogu pružiti ruku, a kome ne. Ne želim razgovarati s onima koji su se nedostojno ponijeli u ovim godinama naših kušnji. Zaobići ću ih ako ih sretnem, okrenut ću glavu od njih. Nije ih malo.

Danas Je, po broju objavljenih knjiga i izdanja, vjerojatno najpopularniji Momo Kapor. Dugo se poznajemo, još iz Sarajeva, s početka pedesetih godina. Kad je uoči ovoga rata bio napadnut zato što je negdje u Kanadi potpisivao svoje knjige na četničkom pikniku, branio sam ga objavio sam ironičan tekst pod naslovom „Momo Kapor, četnik-početnik“. Susreli smo se ubrzo nakon toga u Beogradu, dobro se sjećam, stajali smo na trotoaru u Francuskoj ulici. Zahvalio mi je i dodao: „znaš, ne mislim ja dobro o ovom narodu“. To mu nije smetalo da započne „ceniti jednog čoveka koji je pružio ovoj zemlji novu nadu“ - Slobodana Miloševića (Danas, 27. jun 1989). Kad su krenuli napadi na Bosnu, odmah je stao, dušom i tijelom, uz Karadžića, započeo ga hvaliti i slaviti. Došla mi je u ruke Momina proza o posljednjem letu jednog srpskog pilota u Sarajevo - junak mu je išao od avlije do avlije i gledao posvuda derviše kako plešu i vrte se u krugu s isukanim handžarima. Kapor nije vidio ništa drugo u svom rodnom gradu, opsjednutom 1.350 dana, izranjavanom.

Kupio sam jutros njegovu knjigu „Smrt ne boli“ (opet „smrt“). Spominje više puta „legendarnog Božu Vučurevića“ - taj primitivni kamiondžija, koji je davao naredbe da se bombardira Dubrovnik, po njemu je „legendaran“. Malo dalje piše: „Turci su opet ovde“, tj. naši bosanski muslimani; „Džihad ponovo jaše“. Za jednu ženu kaže: „Mislim da je pripadala čuvenom udruženju 'Majke u crnom”, koje nisu nikada ni imale dece“. Upravo mu je izišla još jedna knjiga,itas nekrofilskim naslovom: „Lepi dan za umiranje“. Listam je: „Orgija smrti izaziva u meni neku čudnu vrstu euforije - potrebu da je proslavim kao retku svečanost“. Tolike smrti u Bosni, koje su u najvećoj mjeri posijale četničke bulumente, pobuđuju u njemu „euforiju“. Pisac koji se izdavao za slobodoumnog artista koji mrzi vlast i vojsku poje himne ratnom zločincu Karadžiću. Njegova Jeans-proza (tako su je zvali nevježe) postaje tako Džingis-prozom. Nikad više neću pružiti ruku Momi Kaporu.

Neću ni manje vrijednom srpskom književniku Vuku Krnjeviću, također Sarajliji po rođenju. Bio sam mu zahvalan Što je u časopisu koji mu je povjerila književna vlast objavljivao moja „otvorena

(2: život sam se borio protiv tako-

pisma“, koja se tada nitko drugi nije usuđivao štampati. Ali za vrijeme ovoga rata išao Je oklopnim kolima s mora, iz Tivta, do rijeke Trebišnjice, do štaba već spomenutog Vučurevića, da predstavi njegovu knjigu nadripjesama i najede se jagnjetine s ražnja. Ne znam je li i tada njegov domaćin još naređivao da se gađa Dubrovnik, ali Vuk je to morao znati. Krnjević se također proslavio predstavljanjem sumanute knjige predsjednikove supruge 1 savjetnice Mire Marković. 1 tom su prilikom njegove pobude bile isključivo književne naravi! Kao što ni prije nije uživao podršku ljudi na vlasti, tako je ni sad ne priželjkuje. Tko bi takvima dao ruku!

Pročitah u današnjim novinama da romanopisac i pjesnik Milovan Danojlić, zvani Mića, ulazi u Srpsku akademiju. S

_l petak, 30. iun 2000.

23353 )|5/3)3/}0 Un

nim novinama koje su već posrtale u krajnji nacionalizam (15. decembral 1989). Kupih njegovu posljednju knjigu. Naslov Joj je izazovan :“Oslobodioci i izdajnici“. Listajući je uvidjeh da je autor i ovaj put blizak jednoj prevladavajućoj teŽnji - onima koji ne vole Engleze, napose Churchilla, zato što je ostavio na cjedilu Dražu Mihailovića i srpsko četništvo: „Celog sam života smišljao kakvu bih pakost mogao načiniti Vinstonu Čerčilu“, povjerava nam autor, a njegov dvojnik ga dopunjuje: „Da smo sarađivali sa Hitlerom ne bi nas izdao ovako kako nas izdade Cerčil“ (str. 260. i 287). Izostalo je - Sieg heil! Nisam vjerovao svojim očima da Je to napisao isti čovjek koji je onako - vi-

_ djeli ste kako - hvalio Tita i onoliko se nji-

me dičio. Narod doista brzo zaboravlja. Danojlić mnogo voli srpski narod, ali go-

Kasnije je došao na red „prvi predsednik obnovljene srpske države, koji je isplivao na

čistinu bez činjenja zla“ -

Slobodan Milošević.

„Najdublja čežnja srpskog naroda sadržana je u potresnom kriku Slobo-Slobodo“, piše patetično Danojlić, preko cijele stranice u

Književnim novinama

njim me upoznao Danilo Kiš, prije nego što su raskinuli prijateljstvo, zbog: neke aluzije na Danilovo „nesrpsko“ ponašanje (valjda Židovsko). Dopisivali smo se nekada. Predstavio sam u Zagrebu Danojlićevu knjigu o „Dobrislavu koji je protrčao kroz Jugoslaviju“. On je već u to vrijeme pokazivao izrazite antipatije prema ljevici, ali je mene, ne znam zašto, izuzimao. Cudio se kako sam uspio objaviti knjigu „Te vjetrenjače“. Godine 1968, nije krio svoje simpatije prema studentskim protestima. Po prilici u to isto vrijeme bio je skutonoša beskompromisnom antinacionalisti ı komunisti, pjesniku Oskaru Daviču. Redovito je surađivao u službenom glasilu Socijalističkog saveza Borba. Sjećam se jednog njegovog teksta pisanog za maršalov rođendan, koji rječito potvrđuje odanost partiji i drugu Titu: „Pozdrav što ga vetar donosi po ptici, san što za buđenje isporučuje danu... Ne odajemo li, možda, poštu samoj zemlji koja je rodila heroja dostojnog njene budućnosti? DRUŽE TITO, SREĆNO I DUGO“ (ta velika slova, na kraju, kojima se iskazuje vrlo veliko štovanje, nalaze se i u Danojlićevu originalu, vidi NIN, 26. maj 1963).

Kasnije je došao na red „prvi predsednik obnovljene srpske države, koji je isplivao na čistinu bez činjenja zla“ - Slobodan Milošević. „Najdublja čežnja srpskog naroda sadržana je u potresnom kriku Slobo-Slobodo“, piše opet patetično Danojlić, preko cijele stranice u Književ-

dinama bježi od kuće i radi u Francuskoj - čak i nenarodni komunistički režim omogućavao mu Je da dobije u više navrata zavidna lektorska mjesta po univerzitetima. Čuo sam mu glas na Radio France Internationale - optužuje uinteligenciju u zemlji iz koje potječe, koja je kriva za ovo što se dogodilo. Sebe i svoje tekstove, vidjeli smo kakve, pritom isključuje. „Srećno i dugo, akademiče!“ Oprostite, ne pišem to velikim slovima.

Nisu svi ipak otišli tako daleko kao Dobrislav. Proslavljeni pisac „Hazarskog rečnika“, po ocu hrvatskog podrijetla, po majci srpskoga, Srbin po vlastitom opredjeljenju, nije pustio suze nad srušenim Vukovarom: obećao je da će se na tom mjestu izgraditi novi Vukovar, u „srpskovizantijskom“ stilu, za kakav ni čuveni arhitekt 1 esejist Bogdan Bogdanović nikad nije čuo. Međutim, u razgovorima o „obnovi vizantijskog romana“, Pavić nije propustio da objavi i svoj politički credo: „Srbija je u najodsudnijim trenucima umela da iznedri najbolje svoje ljude. Tako jei danas“ - to je rečeno u času kad se klicalo „Slobo, Slobodo“. No, od vremena kad je izišla knjiga u kojoj se nalazi ta izjava, pisac je, kažu, promijenio mišljenje. Bilo pa prošlo.

Nastavlja se

Tekst Predraga Matvejevića,

nastao kao „odgovor“ na njegovo nedavno gostovanje u Srbiji, ekskluzivno je svedočenje za čitaoce Danasa i riječkog Novog lista

Tecaillipoka • izvrstan kancelarijski STO

M zak e dodi 0 NA 4 0 dd ~ „2 4 + sd E JJ 0 —— ~ 42 2 Žž

STOLOVI ZA KOMPJUTERE & KANCELARIJSKI NAMESTAJ sa Dugim Toplim Popustom!

{ _) __ MU |

STGpoSTO STO!

Beograd, Tadeuša Košćuška 72 tel. O1 186 355, tel/fax 186 267 mob. 063 250 700, 705 950 www.veacomp.co.yu

| | omp | | | | |