Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

У којима пише шта ли доле раде,

Какве нове сплетке пред изборе граде 2“

ФОкрете се Господ анђелима редом,

И затресе тужно својом главом седом: „Подајте му, — рече — а шта друго знамо 2 Та то један Србин и разуме само“.

ЗАДОНЊЕНИ ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; (Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљину пада.

Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

И у благом санку из прошлости давне Болној тици тако протицаху дани;

Нит се из сна креће, нит очи отвара И снег тихо веје — да тиче сахрани...