Delo

II 0 С Л Е Д Њ II В II Т Е 3 669 захтеве. Преводнлац „Отрова“ даје своје мишљетвс да ее пиеац тога дела „одликује јаком пеихологијом“. Г. Недић хоКс да те речи ностану урсдништву неодетупни канон и осуђује га што ее уеуднло да у другом броју донссе од лругога човека н друкчнје мишљеље. Разумс ее: пе емс бптн „нерсда“ у књижевцим оцењпвањнма! Зар доиустити олошу п навићи га да он н у књпжевноетн само саслуша мпшљења па да после сам своје пзведе?! Него занимљиво је да таки критичар сме прећутати да опо друго мншљење гласп: „Киланд није психолог у праеом смислу тв речи.“ Онтна, незпатна нијанса у изразу! Каваљереки је н оно што се Лплеру једна преводилачка омашка оглашава документом круннога незнања. Г. критнчар зна да се у нас проФесорскн темати из немачкс литературе ппшу на нсмачком језику. У Лплерову немачком оригиналу, који он у Дслу превсдн. налазе се доиста речи уоп Ке1:2 : алн су тамо узете баш као речн које је сам Шнлср напнсао у поеветн нред својом драмом о којој је реч (тс с:вари као да нису бнле у рукама Г. доктора!). Сав је грех нгго се у српском место уоп није казало Ле. Да јс Лилер знао народност тога писца и државника. видн се шго се натпис његова дела одмах француски наводи (Дело, стр. 332 п 3). II Г. Недић бн можда увпдео сву еитнурију свога ноступања; алп је он, ио свој ирплпци, н уиотреб о ово, само да бн могао „духовито“ додаги како Лилер „можда нредаје историју на некој гимназијн.“ Не нредаје, вндите : и Г. критичар то јамачно сам зна — а дужан јс знати пре но што пзбацп пнсинуацпју, — али он је то урадио стпла ради, као неснпк што је стиха ради начннпо Блазнавца синовнем кнеза Михаила. Бећ ово казује да је каваљерство далеко од новога витсза : алп да је Бајар доиста био посдедњи витез запз гергосће, доказао јс критичарсв поступак ирема Св. Симићу. Г. Недић је ве11 у предговору својим сгудијама „Нз наше новије лпрпке" презриво пзјавио да не голи н не цсни нолсмике. После је у свом нрвом „прнказу“ Дела, и нопптан, пзјавпо да неће одговаратп својпм критичарима, п ујсдно је одмах ту покушао да одговорн на оно нгго би Симпћ могао наннсати о његовој књизи. Још једаред крши задану рсч Г. Неднћ у другом „прпказу“ Дсла, па још како жалосно. II да сс овде није заборавио са свим невитсшки, пустили бисмо га да се слободно сам зариче н норнче. Нигдо Св. Симнћ није у II свесци Дела казао да је ђачки чланак Светозара Марковпћа, иа којн се Г. Недић толико окомио, био и од какога неносреднога утецаја на ондашње лпрско песништво (нзволнте загледати нарочнто крај 356 стр.): а Г. Недић не нреза тврдити да Симић „истпче заслуге гакозваног покојног Светозара за њу (лирску иое.шју)“. Друкчпјег је кова била сабља у старпх витезова; п можда је иешто мало н квалитет оружја био узрок, те сс онн могаху држати на друштвеном поирншту, на можда због друкчије ратнс