Delo, 01. 04. 1894., S. 128

113 Ж11В0ТА 0 ЖИВОТУ 121 новнику. Два грахораста ока нодсмешљиво су жмирила испод набраних, отомбољених веђа, црвено лице са крвавпм руменилом на јагодпцама, које се губило у ваздан мрежастпх. ситних кончића, красио је меснат нос без израза. Силенска природа ! Hu мало сујетан. јер поред љубави реду и аукторитету његова проређа и проседа брада брошла је дане у нотпуном хаосу, а бркова се сећао тек после гутљаја, када бп их онако оквашене помнловао полеђпном налца п кажипрстом. Једино што је нежан био према косн. коју је делно коддесног ува. Дречаоје промуклпм гласом. Да. звалп су га још „слово, рци, Ферт.4* Нашу азбуку (плеоназам ! другу нпје нп знао) чнтао је како је некада „старински* учио: аз, буки. и т.д. Алп од куда је баш „слово, рци, Ферт* узео као узречицу, о томе ћуте и нрпватни н званични извори за биограФнју господин-Тасе Калабалука. Узалуд ћете превртати кондуитлнсту, узалуд ћете иитатн Нпколицу каФеџију, у чијој је каФани Ташко келнер свако после нодпе довпкивао ономе што кува каву: „једну горчу за господин-Тасу Калабалук/*' а где је он опет своје незванично време проводио са својим прпјатељпма. А ко му опет није бионрпјатељ? II онн. којпма он „пришије* веленздају и „спакује“ пх у апс — његови „сопствени~ изрази — радо су се шалили, разговарали с господин-Тасом Калабалуком. Неки су то објашњавалн страхом од госиодин-Тасе Калабалука, некп — начелни пријатељи пријатношћу, а опште је мњење било, да је он „вешт“ полпцајац. Свакако његов аукторнтет нпје имаоничега мнстнчног — а то ваљда с тога што је место малено, те се знало, што ’но кажу, кол’ко ко пма закрна. Готово н вранци су цвркутали о свиленом прслуку господин-Тасе Калабалука, који му је Јеврем терзпја (н крпа) срезао од бајадера госпођина, а којим се он летн о празнпку днчио. Ту ннје било земљишта за мистериозност! •t* Месеца новембра, једнога вечера. сптнио је козјим ходом преко внсоравна. званог „Конитаа, мален коњић, носећп на енглеском седлу аукторптет државнс властп — господина Тасу Калабалука. Неколико корака за њпм, ситнио је, пстим козјим ходом, други коњпћ, носећи на турскоме седлу темељ државног аукоритета — Сганка пандура. Била је нема тишина, п лавеж паса с појата утајио се. Једино је тај encini мир прекпдало звецкање ђема од узде, мамуза и потмуо одјек коњскнх копита. Пуно мотива за сањарије нудп једно овако тужно јесење вече. МетаФизнка н религпја надмећу се у душп човечјој II господнн Таса Калабалук био се предао сав мпслпма Ну њега нису мучиле те крупне еветске болећиве мпсли. Не памтп он душевни бол. Њега су мучиле друге земаљске мнсли. Кад када се окрене Станку пандуру : „Море, Станко. пази да што не пспадне из бисага!“ А када му овај стереотпнно одговори : ^Не бринп, господине : пазнм‘ђ он онет утоне у мислп.