Delo

544 Д Е Л 0 он учинио што му је била дужност. Најјача је ова последња појава; у у најживљпм бојама се показују та два најнротпвнија карактера као што су овде отац н кћи, Докази, којима она доказује своме оцу, да она пма црава да бира, што ће да ради, ти доказн су и сувише јаки н силни а да би отац могао и један оборити. (Отац је био закључао врата н рекао јој: „Илн ћеш се сада заклети главом чеда свога, да ћеш бити ношгена жена његова оца, илн — ни једно од нас двоје неће изнетн главе из ове собе!) — „Да, то је зао дух отнора који сада ходи светом !“ велн изнемоглн отац. Он је још једном моли и преклиње да збрише срамоту и да пође за онога човека. Она вели. „А знаш ли ти, да ли ме смега у опште и датп оном човеку на врат'?“ „Ја мислим тиме да кажем, да ли ми је био он у животу једини ?“ — у оца се цревршила мера. толико удара није могла да издржи стара душа, у њега се беше родитељска љубав попела до онога стеиена, кад родителш мисле, да имају права расиолагатп над животом u смрћу својо деце, и он потеже пиштољем на сврју кћер — али му дршће рука, он изнемогне, и клоне под силннм теретом н пада на столицу.... На вику п луиу обнјају се закључана врата, утрчи сва нородица, иарох предвиђа несрећу u моли у оца опроштај Магдалени, али очева се глава тек миче и показује: да нема њојзи опроштаја: он издише у свештеникову наручју.... То је ето садржина драме „Завичај‘ћ Противности су тако јаке измећу слободнога, новога живота, који хоће да облада светом. и између онога старинскога, којим је био испуњен п у ком је живео стари официр, да је један морао пасти. — Треба лп да ми читамо у идеји Факат, који је зар хтео да истакне реалист, да ће та нова школа обладати старом, да ће нес-тати онога с-тарога доба. у коме се родише. и у коме живеше наши оцеви ? Или можда да не ваља нпједан, но да ће се морати из така два конграста родити златна средина, којом ће живети доцнија поколења ? — Напрасни и брзи нрелаз задаје ето силне болове младоме свету, та Магдалена лије горке сузе и крши руке над мртвим телом очевим

У Бечу, маја 1894. [Јера [Богддновив.