Delo

С БЕЧКИХ ПОЗОРНИЦА 5 43 Ја и сломити се! То нисам научила. Та у мени је нешто склоно да убијам — да запевам (zum Nieđersingen).“ Она не уме с-ве сама да нскаже што oceha и што бн хтела све да искаже, алп он je добар психолог, он је разуме, он ју допуњава када она замуца. „Si, si, si, si, ах вама бн све да речем. Вп сте наметни, паметни — ма како да луди пзгледате по где кад.“ „Човек oceha да је и с-ам човек, кад је блнзу вае.“ Мало после долази до нрвог сукоба између ње и оца, коме сумња мучн душу: после нодужега разговора узвикне отац: „ја xohy да знам, ко си тп. Прекпда нх мати уводећн госпође са којима она онходи. Отац је узбуђен изишао нз собе, Магдалена је морала остати, јер те госпође дођоше да честитају на срећном случају. Све редом су несносне маловарошанке, које очевидно почеше да заједају и омаловажавају цео уметничкн с-вет на и њу, тако, да је најзад дошло п до вређања. Гос-пођа ђенералпца је рекла, да се сада внше не одају многе ћерке из добрих породида нозорницама. Увређена Магдалена а и раздражена нређашњим сударом с оцем, одговара им: „Не одају се, госно, јер су та деца обпчно п сувише глупа за таке ствари“. — Напред смо рекли, да је једпно некн саветннк Келер видео једном у свету заблуделу Магдалену ; но он о том није нигда радо говорно. Тај Келер је такође долазно у ту кућу, и сада се он састаје са Магдаленом. Из њихова се разговора вндп да су се њих двоје виђали и чешће у великој вароши; ми дознајемо u за носледпце тога „впђења“, за које Келер није никада знао, на пме да је он постао огац. Њега је бнло нестало некако напрасно после последњега састанка. Иосле бурна разговора оставља узбуђена Магдалена самога госта и у тај мах улази у собу отац; он види збуњеност на лицу Келерову — одлазак своје ћерке. он сумња, пита госта, који почиње све више н више да муца, нејасно одговарајући на очева питања — и он се најзад извлачи, тако рећн бежи пз с-обе. Отац, коме је то све силно узбуднло душу, дозива Магдалену и одлази с њом на само у собу. У четвртом чину видимо већ густе об.таке како јуре по мпрном, плавом небу домаће среће, још којп час и епустнће се грозна непогода. Док уцве.вени отац одлази да нзазове на двобој онога, ко му је укаљао свету част, дотле се Јадница јада пароху, који је теши п даје савете. Враћа се отац. који нпје нашао дома траженога и проба своје старе пнштоље, али његова је рука ударена капљом, она му дршће н он јеца видећн, како не може право да држи смртоноено оружје. Долазп Келер и — проси руку Магдалене, а огац ганут тнм, мирн се с њим и дозивље ћерку, те је оставља на само, да сврши што има са Келером. Њихов раз10вор је у почетку хладан; они преговараЈу о својој женндбн, али када наЈзад Келер изпђе с чистим на среду и рече свој услов, да на име њихово дете буде увек где далеко од њих, па кад они остаре, онда да иод каквим год изговором доведу себи то дете н да га усвоје — тада илану у матере материнска љубав, она говорп и сипа огањ п завршује са: „на поље ! на ноље!“ показујући му врага. Увређени просилац одлази извињујући се оцу, који је дотрчао у собу на впку своје ћери, да је ДЕЛО II 35