Delo

16 Д Е Л 0 Коло, весело коло, велпко као градпна, повија се као пламен на ветру: то овамо, то онамо... Свирач задуван, ознојен, застао пред Пванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема. На једаред се ироломи да гора јекну: — Јелице !... Сад играј !... Последњи слог заглушн пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу... Сганко посрте и наде на десно колено... Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени со на месту

Наста тајац... Само се чуло: како пуца суво грање у чести... Неколико секунада потраја мртва тшпина ... Станко Јуришић први дође себи. Он иритрча своме имењаку. — Имењаче !... Имењаче !... викну и ухвати га за руку. — Чујем — одговори Станко. — Јеси жив ? — Жив сам — рече он, и, ухватившп га за руку, диже се полако. Али се њуњао. Све дође себи и опколи их. — Јеси рањен ? — Не знам. — Боли л' те где ? — Не боли... А ш ми неки црвени колутови на очима, па ништа не видим... — Ама, ко то иуца, њуди ? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих Станко трњаше очи... Кад је себи дошао, и ноче но мало назирати, он седе. — Ама, кажите ми, њуди, шта ово би ! — рече он. Јуришић му исприча. — Не могу да будем паметан за што је то чинио !... Нисам ни мислио о томе !... На једаред само ми мрче свест !... Писам чуо ни пуцња !. . — Бнате ли где је ударио куршум ! — викну Шокчанић. — Где? — заграјаше са свију страна. У капу, ево !... II нружп нм капу.